Autor Tema: Ženidba Dušanova  (Pročitano 31043 puta)

Dragonfly

  • Global Moderator
  • Sr. Member
  • *****
Ženidba Dušanova
« poslato: Februar 07, 2014, 10:51:03 posle podne »
Ženidba Dušanova

U pretkosovski ciklus epskih narodnih pesama spadaju pre svega pesme o Nemanjićima (Dušanu, Urošu, Savi) i Mrnjavčevićima (Vukašinu, Uglješi i Gojku). Iako se o njima zna dosta kao o istorijskim ličnostima narodne pesme donose posebno narodno viđenje srpskih srednjovekovnih velikaša.

Pesme koje pripadaju ovom ciklusu su među najstarijim uopšte zapisanim epskim pesmama pa je srodno tome i njihov broj relativno mali. Najznačajnije pesme ovoga ciklusa su: Ženidba Dušanova, Ženidba kralja Vukašina, Zidanje Skadra, Uroš i Mrnjavčevići i dr.

U ovim pesmama dominantan je motiv pojedinaca heroja, “junaka” kao što su Miloš Vojinović, vojvoda Momčilo, pa i Marko Kraljević. Oni su junaci koji su hrabri u boju, mudri u miru. Lukavi s lažljivcima, dobri sa pravednicima, nepomirljivi sa tiranima a veličanstveni u pobedi i u porazu. Kao što to tradicija od njih traži oni su oličenje čojstva i junaštva, za njih je njihova reč svetinja i održaće je po cenu gubitka života. U njih je narod ugradio sve ono najbolje što je imao, moralno i fizički. Iako postoji mnogo zajedničkoh crta u likovima srpskih junaka svaki od njih je poseban i zaslužuje da se kaže nešto o njemu.

Miloš Vojinović je u pesmi sestrić cara Dušana a istorija ga zna kao velikaša na Dušanovom dvoru. On je u pesmi predstavljen ne kao plemić (iako je visokog roda) već kao obični čovek iz naroda, žobanin. Kroz niz situacija on pokazuje junaštvo i snagu ali i humor što će ostati karakteristika mnogih budućih junaka epskih pesama. Kao takav Miloš Vojinović predstavlja sina narodnih nadanja i željenu personifikaciju srpskog naroda. Hrabar, jak i spreman na šalu u svakoj pa i najtežoj situaciji. Upravo zbog toga Miloš Vojinović postao i ostao jedan od najomiljenijih junaka naših epskih pesama.

Vojvoda Momčilo je takođe oslikan kao vrlo pozitivna ličnost. Iako se pojavljuje u samo jednoj poznatoj pesmi (Ženidba kralja Vukašina) vojvoda Momčilo se zbog svog junaštva svrstava u red najvećih srpskih junaka, kao što su Marko Kraljević, Miloš Obilić, Banović Strahinja i drugi.

      


Tema: Kakve je sve prepreke car Dušan (u pesmi Stjepan) morao savladati da bi odveo isprošenu devojku Roksandu. Ideja (poruka): Teško svuda svome bez svojega; važni su hrabrost i junaštvo, ali su još važniji mudrost i snalažljivost.
Fabula:
Kad se ženi srpski car Stjepane, nadaleko zaprosi đevojku, u Leđanu, gradu latinskome, u latinskog kralja Mijaila, po imenu Roksandu đevojku; car je prosi, i kralj mu je daje. Međutim, latinske varalice imaju samo jedan uslov: da car u svatove ne vodi dva sestrića, dva Vojinovića (Vukašina i Petrašina), jer su, navodno, pijanice, pa će zametnuti kavgu. Car se grdno naljutio zbog sestrića, i ne samo što ih nije u svatove zvao, nego je obećao kad se vrati, da će ih obesiti. Videvši da ih ujak ne zove, nećaci slute zlo i obraćaju se majci za savet. Majka ih upućuje na trećeg brata Miloša za koga car i ne zna. Miloš je čuvao ovce u planini, i s radošću prihvata molbu braće da se kao običan svat priključi carevoj sviti. Na sebi je imao bugarsku kabanicu, ali je jahao silnog konja. Na putu do Leđana ima niz dogodovština; neki silnici pokušavaju da mu otmu konja kulaša, ali ih on daruje buzdovanom; za njegovog konja nema zobi, ali Miloš zađe po svatovima te od svakog pomalo uzme dok svoju zobnicu ne napuni itd. Kad su stigli u polje leđansko, latinski glasnik traži da car na megdan izađe kraljevom zatočniku, ili neće glavu izneti, a kamoli odvesti devojku. U svatovima se niko ne nađe da umesto cara na megdan izađe, pa se Dušan seti svojih sestrića koji bi mu sad pomogli. Tad na scenu stupa Miloš:
•   "Je l' slobodno, care gospodine, da ja idem na mejdan u polje?"
•   Veli njemu srpski car Stjepane:
•   Jest slobodno, mlađano Bugarče...
Sledi opis dvoboja u kojem Miloš ubija "bijelo Latinče". Ubrzo potom pred carem je nov zadatak. Opet se niko ne javlja do Miloša:
•   „Je l' slobodno care gospodine,
•   da preskočim tri konja viteza?"
•   „Jest slobodno, moje drago d'jete! -
Ređaju se sve žešće prepreke (gradacija). Ponovo je na sceni Miloš:
•   „Je l' slobodno, care gospodine,
•   da strijeljam kroz prsten jabuku?
•   „Jest slobodno, moj rođeni sinko!"
Crvenom bojom obeleženi stihovi predstavljaju stilsku figuru gradaciju. Pogledajte kako se osećanja cara Dušana pojačavaju: Miloš je prvo - mlađano Bugarče, pa - drago dijete i na kraju - rođeni sinko. Poslednji zadatak da između tri devojke prepoznaju Roksandu caru se učinio lak, ali se ispostavi da je Todor devojku video u mraku. Car stade kukati, ali opet je tu Miloš da reši problem. Sledi jedna od najlepših slika u pesmi:
•   Kada dođe đe stoje đevojke,
•   zbaci s glave bugarsku šubaru,
•   skide s leđa bugar-kabanicu
•   (zasija se skerlet i kadifa,
•   zasjaše se toke na prsima
•   i zlaćene kovče na nogama:
•   sinu Miloš u polju zelenu
•   kao jarko iza gore sunce!)
•   pak je prostre po zelenoj travi,
•   prosu po njoj burme i prstenje,
•   sitan biser i drago kamenje;
•   tad izvadi mača zelenoga,
•   pa govori trima đevojkama:
•   „Koja je tu Roksanda đevojka,
•   nek savije skute i rukave,
•   neka kupi burme i prstenje,
•   sitan biser i drago kamenje;
•   ako li se koja druga maši,
•   vjera moja tako mi pomogla,
•   osjeć' ću joj ruke do lakata!
•   Kad to čuše tri l'jepe đevojke,
•   obje krajnje srednju pogledaše,
•   a Roksanda u zelenu travu;
•   savi skute i svil'ne rukave,
•   pak pokupi burme i prstenje,
•   sitan biser i drago kamenje.
Plavom bojom obojeni stihovi su neizrecivo lepo poređenje. Na povratku, kad su bili blizu Vučitrna: Miloš hoće gradu Vučitrnu, pa govori srpskom car-Stjepanu:
•   „Zbogom ostaj, moj mili ujače,
•   moj ujače, srpski car-Stjepane!"
•   Tade se je care osjetio
•   da je ono Miloš Vojinović..
•   . Teško svuda svome bez svojega.
Poslednji stih je postao narodna izreka:
Miloš Vojinović, sestrić cara Dušana, glavni lik u pesmi Ženidba Dušanova predstavljen je kao običan čovek iz naroda, iako je plemić. Kroz niz situacija on pokazuje junaštvo, snagu i snalažljivost, ali ume da se našali čak i u teškim trenucima. Zbog toga je najomiljeniji junak epskih pesama i postaće uzor narodnim pevačima za gradnju omiljenih likova.
Ženidba kralja Vukašina
Tema pesme: Kako je kralj Vukašin na prevaru ubio junaka i vojvodu Momčila.
Kompozicija pesme po slikama:
•   1.Tajni dogovori kralja Vukašina i Vidosave, Momčilove žene.
•   2.Vukašin podiže "mlogu silnu vojsku" i dovodi je "na Jezera ravna".
•   3.Vidosava spaljuje krila konju Jabučilu, a Momčilovu sablju "slanom krvlju zatopila".
•   4.San vojvode Momčila - predosećanje tragedije.
•   5.Opis neravnopravne bitke. (Kad su bili nadomak Jezera, opteče ih ona silna vojska.)
•   6.Vojvoda Momčilo beži ka gradu, ali gradu vrata zatvorena, zatvorena i zamndaljena.
•   7.Momčilova sestra Jevrosima kida pletenice da bi pomogla bratu; baca platno niz zidine grada, ali neverna Vidosava sabljom preseca platno i Momčilo pada.
•   8.Momčilova pogibija.
•   9.Na samrti Momčilo savetuje Vukašina da ne uzima Vidosavu jer će sutra izdati i njega, već da uzme Jevrosimu.
•   10.Obrt u pesmi: Vidosavu vežu konjima za repove.
•   11.Vukašin za ženu uzima Jevrosimu, Momčilovu sestru.


Gradacija je stilska figura odnosno pesnicki izraz. Ova stilska figura, zapravo predstavlja niz pesnickih slika poredjanih po jacini dozivljaja. Slaganje reci ili slika od slabije ka jacoj je poznato kao “klimaks”, a od jace ka slabijoj kao “antiklimaks”.
Najpoznatiji primer gradacije je u epskoj narodnoj pesmi: “Zenidba Dusanova” I to gradacijom pesnickih slika:
1. Milosev megdan sa sicardzijama
2. Milosev megdan sa kraljevim zatocnikom
3. Milosevo preskakanje konja I maceva
4. Milos prepoznaje Roksandu
Brojni su primeri gradacije u narodnoj knjizevnosti. Recimo, u pesmi:”Nadznjeva se momak I devojka” – “…momak naznje dvades`t I tri snopa,
a devojka dvades`t I cetiri.”