Autor Tema: Reči najdublje-Sastav  (Pročitano 3168 puta)

mirkeclj

  • Newbie
  • *
Reči najdublje-Sastav
« poslato: Septembar 09, 2013, 05:39:56 posle podne »
Reči najdublje
 
Neću početi svoju priču rečima... Sedim sama u sutonu noći ili sama sam u tišini svoje sobe. Nisam sama, jer imam ljubav, veliku, strasnu, neizmernu ljubav koja pokreće sva moja čula, ljubav koja okupira svaki atom mog mladog bića. Čitala sam puno knjiga u kojima se pominje ljubav, tuga, rastanci, bol.
 
Ali nisu rekli, da dok hodaš ulicom čuješ mnoga imena, ali samo jedno, tvoje ime šapuću ptice, vetrovi, kapi kiše. Sunce miluje moje lice, a ja mislim da su to tvoji prsti. Mislim ili želim sasvim je isto, jer ti si uvek tu u mojoj kosi, čelu,pogledu... Za tvoj osmeh dala bih tri proleća svog života, to je osmeh koji govori umesto reči, osmeh koji šapuće umesto daha, koji miriše umesto cveta. Noćas sam gledala zvezdu kako pada, i poželela samo jednu želju: da te vidim. Da uranim u toplinu tvojih očiju i tamo zauvek ostanem. Da osetim boju tvoga glasa i čujem kako izgovaraš moje ime.
 
Ustvari, kad bolje razmislim to i nije samo samo jedna želja. Imam ih bezbroj, a svska od njih u sebi sadrži tvoj lik i potrebu da te vidim. Želim da budem voljena, da osetim sve čari jedne velike ljubavi. Želim da mi se na pogled odgovori pogledom, na osmeh osmehom, a najviše od svega želim da to budeš ti! Ti sa svojim osmehom i braon očima, i kada se samo setim tvojih pogleda na sebi, osetim neku laku jezu, srce počinje da udara sve jače, a u meni se budi nada. Koliko će ovo trajati zna moja sreća, ona je sada tu i ne da da se vrati neka zalutala suza na mom licu, neka tuga u mom oku.
 
Ne dozvoli Nemanja, da nam neko prekine nit ove čarolije, blještavilo čarolije koje je tako iznenada, a ipak tako nežno i tiho ušlo u moj život. Učini srećo, da živim u mašti svojih sedamnaest godina, i pusti da nikad ne odrastem i ne osetim gorčinu, strah, razočarenje, i razbijene iluzije. Ne daj srećo da potonem u ambis stvarnosti! Ne dozvoli da pogled tvoj odluta tamo gde nisam ja. Ne dozvoli vetru, da skine moje ime sa usana tvojih, da te povuče sa sobom, nekim stazama dugim.
Zato dopusti da te u mašti prati moj osmeh kroz tužne časove i krajeve daleke!