Autor Tema: Putovanje u svet maste  (Pročitano 1309 puta)

Horatio Caine

  • Global Moderator
  • Full Member
  • *****
Putovanje u svet maste
« poslato: Jun 05, 2013, 03:57:02 posle podne »
Stigla sam. Konačno. Nakon nekoliko sati lutanja nebom konačno sam je našla – zemlju svojih snova – zemlju večnog detinjstva. Na samom ulazu čekala me je ona. U haljinici od jorgovanovog lista, sva nasmejana, sićušna, trepereći krilima brzinom svetlosti, srdačno mi je poželela dobrodošlicu. Uzela me je za ruku i krenule smo.
Uskim puteljkom popločanim grubo klesanim kamenjem povela me u šumu kod svojih prijateljica. Priroda beše tako lepa, netaknuta. Grane su se lagano njihale, kao da su plesale uz glasno ptičje cvrkutanje. Imala sam osećaj kao da je sve to u moju čast. Kako smo se približavale njenom domu, šumom je odjekivao smeh malih šumskih vila. Ubrzo zatim, ispred sebe ugledah ogromno hrastovo stablo, ukrašeno mnogobrojnim otvorima i šupljinama u kojima su stanovale. U svoj svojoj sreći izvodile su neku vrstu plesa u letu , propraćenu durskom melodijom šumskih muzikanata. Sve je bilo okupano uzdasima veselja, harmonije, smeha, potpuno supotno od mesta sa druge strane neba, mesta sa kojeg dolazim. Shvatila sam da je vreme da krenem dalje sama. Prateći taj isti put došla sam do malog raskršća. U svim pravcima izgledalo je lepo i primamljivo i koji god da sam izabrala verovatno ne bih pogrešila. Iz neznanih razloga, krenula sam desno. Hodajuči tako, ubrzo sam stigla do kraja šume iznenađena ogromnim prostranstvom koje sam ugledala pred sobom. Na samoj ivici puteljka stajala je drvena tabla na kojoj je zelenim starinskim slovima bilo napisano „Dobrodošli u Nedođiju“. Nekoliko minuta sam stajala u mestu fascinirana prizorom koji sam videla. Bilo je prepuno dece. Dečji kikot i veselje bojili su mi dušu u crveno. Sreća je bila, gotovo opipljiva u vazduhu. Polako sam zakoračila u taj svet radosti. Odmah sa svoje lepe strane ugledala sam šareni kamion ispred kojeg se nalazio štand. Tu je sladoledžija delio beskonačne količine sladoleda uzbuđenim klincima. Čitav grad je ispunjavao gromoglsan grohot dece. Nekoliko desetina metara ispred mene nalazila se glavna atrakcija. Veliki ringišpil u čijem se središtu nalazio „roller coster“ sa bregovima koji su nadvisivli oblake. Odatle su dolazili uzvici straha pomešani sa uzbuđenjem i smehom. Neko vreme sam samo razgledala tu zemlju snova, ljubavi i nevinosti, osluškivajući dečji smeh koji je jako prijao mom uhu. Iznenada osetih snažan udarac u leđa. To je bila gumena lopta koju je mali dečak nenamerno usmerio ka meni. Ljubazno je zamolio da mu je dobacim. To sam i uradila. Očajnički sam poželela da im se pridružim. Ali nažalost za njih sam bila samo slučajni prolaznik. Gotovo da sam čula glas u sebi koji mi je ponavljao „Ovo nije tvoj svet, ovde ti više ne pripadaš.“ Ispunjena osećajem tuge, a istovremeno i radosti zbog mogućnosti da opet, makar polovično, proživim svet koji je iza mene, prisećala sam se prelepih trenutaka provedenih u svetu, nešto nalik ovom. I onda sam se upitala – Zašto? Zašto je tako brzo prošlo? Zašto moram da odrastem? Zašto ne mogu da im se pridružim? Sva ta pitanja vodila su jednom odgovoru – to je život. I ja moram da se pomirim sa time. Suza je lagano klizila niz obraz dok me neka viša sila vukla nazad u svet pohlepe, zlobe, krvoprolića – u realnost. I tako sam osluškivala poslednje zvuke radosti koji su polako nestajali u daljini i molila se da te note zauvek ostanu u mom sećanju.
Pri izlazu iz kapije Nedođije lagano mi je prošaptala na uho „Dođi nam opet!“ Zahvalna sam životu na ovom prelepom putovanju koje mi je omogućio i bez sumnje ću reći „ Vratići se, opet“.