Autor Tema: Moj tata heroj  (Pročitano 1591 puta)

Horatio Caine

  • Global Moderator
  • Full Member
  • *****
Moj tata heroj
« poslato: Maj 14, 2013, 07:19:51 posle podne »
Ljudi kažu da o životu najviše znaju starci i deca, i da je život oštar kao sečivo. Idući po
takvoj ivici čovek je zver kada mora, melem kad ume, a junak kad sme. Život je pun
izazova, junaci su tu među nama. Oni ne govore o sebi, o njima govore njihovi postupci i
dela.
Bila je to ona nesrećna, devedeset deveta. Sa sedam godina nisam znao šta je rat, ali
sam svuda oko sebe osećao zebnju i strah. Oca danima nisam viđao. Ponekad bi naišao
da obiđe sestru, mamu i mene i uvek je bio ozbiljan i nosio je šlem i pušku. Govorio je da
će sve biti u redu i da se ne bojimo. A onda je neizvesnost prešla u stradanje. Bombe su
bile tako stvarne i padale su blizu nas. Drugo veče bombardovanja...
Ništa se ne čuje od aviona i silnih eksplozija. Svi ćutimo i čekamo. Čekamo da to jednom
prestane. i ne pomišljamo da nešto može da nam se desi. A onda odjednom sve se
zatreslo i sve je zasvetlelo. Goreli su rezervoari u kasarni. Avioni su otišli, vatra se širila
ka kućama u selu i zgradama oko rezervoara. Iznenada je u kuću ušao moj otac. Sećam
se da je bio bled i da je na brzinu rekao majci da je jedva izvukao živu glavu. Izašli smo
napolje i videli razbuktalu vatru. Bilo je tu dosta ljudi i vojnika. Pogledao sam u oca i prvi
put video kako mu se suze slivaju niz lice. „ Gori naša zgrada“, tiho je rekao vojnicima. A
onda se kroz noć prolomio njegov odsečan glas: „ ko je dobrovoljac da idemo da gasimo
vatru?“ nije tu bilo razmišljanja, kolebanja. Svi vojnici i starešine su kao jedan poleteli u
kamion i otišli u vatrenu noć. Vodio ih je moj tata.
Dugi sati čekanja. Vatra se stišavala, gotovo je nema više. Da li je moj otac živ?
Počinjem da plačem, a onda čujem zvuk kamiona. Izlazi moj otac, crn, čađav, ali živ. I
ostali su živi i nepovređeni. Čuo sam vojnike kako pričaju da je moj otac uleteo u vatru
da iznese aparate za gašenje požara, da su mislili da se neće vratiti živ iz vatrene
stihije. A on evo ga živ ispred mene stoji sa opekotinom na obrazu i u ruci drži sliku nas
četvoro i mali drveni bager, poklon od jednog vojnika. Skroman kao i uvek, rekao je da
to nije ništa.
Počelo je da sviće. Tatin kamion je otišao prema planini. Nešto u meni je htelo da pukne
od radosti, hteo sam da viknem, da plačem, da se smejem. Hteo sam celom svetu da
kažem da je moj otac heroj. Posle nekoliko dana moj otac je otišao u Beograd da pravi
položaje za odbranu grada. Sa jednog njegovog položaja oboren je čuveni „nevidljivi“.
Srećan sam što je moj otac takav, skroman i hrabar. O njemu govore njegova dela i
postupci i jedna mala crvena kutija koju moja majka čuva na posebnom mestu. U njoj se
nalazi orden za hrabrost koji je dobio za zasluge u odbrani zemlje.