Autor Tema: ОСНОВИ СИНТАКСЕ  (Pročitano 5436 puta)

srkee

  • Newbie
  • *
ОСНОВИ СИНТАКСЕ
« poslato: Jul 26, 2013, 04:04:39 posle podne »
ОСНОВИ СИНТАКСЕ: сложена реченица


Постоји неколико приступа подели реченица:

1.   са комуникативно-прагматичког становишта
     изјавне
     упитне
     императивне
     узвичне

2.   са становишта састава / структуре
просте (једнопредикатска)
сложене (двопредикатска или вишепредикатска)

3.   са становишта синтаксичког статуса
независне
     зависне

4.   са становишта односа / хијерархије унутар реченичног комплекса
независносложене реченице
зависносложене реченице

5.   по значењу
временске, узочне, последичне и сл.

   Независносложене реченице су спој граматички равноправних, независних клауза. (просте реченице укључене у већу целину)
   Пера је дошао и после два сата отишао.


Зависносложене реченице интегришу синтаксички неравноправне структуре, независне и зависне, које стоје у строго хијерархизованом односу. Разликујемо стога:
-   Суперординирану (надређену) реченицу
-   Субординирану (подређену) реченицу


Независносложен реченични комплекс


Не могу се све просте реченице везати у овакав један комплекс. Овај комплекс подразумева операцију значењског (садржинског) уланчавања, низања, спајања двеју или више клауза, које су у информативном, комуникацијском погледу конгруентне, тј. сагласне.
Неке независносложене реченице садрже нпр. односе узрочно – последичне везе:
   Дува ветар и хладно је.

   
Постоји читав низ ограничења при спајању две просте реченице у независно – сложену клаузу.
Основне одлике  независно – сложене реченице су такве да се међусобно могу повезивати само хомоморфне и хомофункционалне  клаузе. Одступања од овога се могу јавити, али су строго контролисана, јер постоје границе.

Конституенти у независносложеном реченичном комплексу иступају као конституентне клаузе, а везнички елемент не припада ниједној од клауза, већ има стабилно место између њих.
Постоји, међутим један изузетак: структура у којој се налази један тип адверзативног односа може се дочарати клаузом са “ДОК” , која се налази на иницијалној позицији.

Док је он био најбогатији, ми смо се злопатили.
       хоћемо да изразимо наглашено супротан однос

Приликом инверзије везник остаје на свом месту:

Пера чита новине и мисли на Мару = Пера мисли на Мару и чита новине.

Редослед клауза често указује на ред радњи или радњу, на којој је фокус пажње (она која је увек прва).
Независносложен комплекс може бити:
1.   Асиндетски (без везника)
2.   Синдетски

Типови независносложених реченица:
Подела је овде неусаглашена, и није јединствена:

Стевановић  их дели према смислу, односно према смеру: истосмерност, разносмерност, или и једно и друго, онога што се износи у реченицама.
1.   Саставне (копулативне)
2.   Супротне (адверзативне)                       
3.   Закључне (конклузивне)
4.   Искључне (есклузивне)                         
5.   Раставне (дисјунктивне)


Иво Прањковић  има поделу на три групе:

1.   Копулативне – равноправне, хомоморфне, хомофункционалне ( и, па , те, ни, нити ), међу њих убраја и закључне.
2.   Адверзативне – Стевановић и Катичић као равноправан овом типу издвајају ексклузивне клаузе.
3.   Дисјунктивне – модели клауза са “или “, или са дупликацијом везника “ или…. или “.

Градационе као посебан тип координираних клауза издваја Милош Ковачевић, које, међутим, Стевановић убраја у поредбене.
Она не зна да испече кајгану, а камоли да скува паприке.


Копулативне (саставне) клаузе

Редослед клауза и њихов распоред се у начелу може пермутирати, ако то не спречавају смисаони односи. Везник није структурни члан ни у једној клаузи.
Пера чита новине и мисли на Мару.

Координиране копулативне клаузе се не могу уметнути у састав (реченичну структуру) јединица са којима стоје у координираној вези, али се могу јавити као уметнуте структуре ако имајуфункцију:
-   реченичног модификатора
Пера је, а то је свима већ добро знано, био најбољи студент електротехнике.


-   текстуалног конектора:
То се десило 1845.године, а о томе смо причали на претходном часу.
                                                    текстуални контекст

Међу копулативним клаузама је такав однос да се у односу на време говора времена користе, у синтаксичком индикативу, осим у случају перфективног презента, који се употребљава у синтаксичком релативу, и означава радњу која се понавља.
Одговарајућа форма за изражавање хабитуалности у прошлости је потенцијал перфективних гл.
Пера би дошао…..

У координираним реченицама се не јавља футур ИИ , који је обавезно везан за субординиране клаузе, нити потенцијал у кондиционалном значењу, већ само хабитуални и жељни потенцијал.

Дешава се понекад да наиђемо на примере за које нам се чини да је у питању субординација, а заправо је координација. То се дешава, или зато што је током времена дошло до промене (као што је то случај са везником “ДА “), или зато што везник у неком контексту може да изгуби своје значење.

Везник ДА је везник координираних копулативних клауза, где се ове клаузе разликују по темпоралној парадигми од типичних копулативних клауза. У случају да имамо нарацију у другој клаузи (са везником ДА), може се уместо перфекта ставити потенцијал, и баш тај потенцијал указује на чињеницу да је ова клауза координирана а не субординирана.


Он је био успешан лекар да би га претекла смрт.
Поред “ да” постоје примери и са везником “ДОК” – као везником адверзативне клаузе. “Док” одговара копулативној структури и не јавља се у инверзији. Ове клаузе припадају типу набрајања у наративним текстовима:

Пролажаху године док се живот не утиша.
                             
Везник КАД:

Легао је на кауч, кад бану комшија. – копулативна клауза којом се изражава нешто неочекивано

По смислу онога што се њима износи, копулативне клаузе су истог смера. Могу бити: асиндетске и синдетске. Везници су: и, па, те, ни, нити, афункцију везника врши и везнички прилог: затим

Семантички односи међу копулативним клаузама

1.   Симултаност – радње се врше у исто време (обухватају исти временски одсечак). Означавају се као копулативне у ужем смислу. Предикати су у истом гл.облику и могуће је извршити инверзију, при чему везник не мења место.
Пера шета и чита новине.

НИ / НИТИ – су везници за одричне копулативне реченице
Ја нити га познајем нити знам како се зове, ни где живи.

асиндетске: када се набрајају радње, односно стања која се приписују субјектима тих реченица, само се послења реченица везује везником: И или НИ. Где нема везника ставља се зарез, а испред последње реченице се ставља везник једино ако се посебно истиче.
Пера као опседнут неком мишљу “ буљи” у небо, грицка траву и нешто мрмља у себи.
ТЕ = И – ретко се употребљава
Седе укућани до ватре те разговарају.

кондензација: трансформација предиката у гл. прилог садашњи у зависности од фокуса пажње = оно на чему је мањи фокус пажње пребацује се у герунд:

Гл. прилог садашњи : Пера седи читајући / чита седећи.
        Пера иде певајући . (гл.кретања углавном остаје у реченици гл.предикат)

Гл. прилог прошли : Сели су наслонивши се на зид.

2.   Сукцесивност – поредак низања одржава редослед вршења радњи; не можемо правити инверзију, јер тада нарушавамо редослед у радњи.
Пера је устао, обукао се и отишао у школу.
Она је узела књигу и почела да је листа.

НИ / НИТИ : Нит ти иде, нити ће ти доћи.
асиндетске: Није му пришла, није му се јавила, нити је разговарала с њим.

ПА: Отвори ковчег па из њега вади дукате.
       Дошао ми је у госте па смо разговарали.
ТЕ = И : Нестало је сваке бојазни те га је заокупила безбрижност.

кондензација: трансформација предиката у Геруг ИИ, који је кондензатор и темпоралних клауза.
Уставши из кревета Пера се обукао и отишао у школу.

3.   Узрочно – последични однос

ПА / ТЕ:  Паде киша те / па нећемо ићи никуда.
                                 стога, зато, дакле…
Нећемо ићи нигде јер пада киша.

   Овде не можемо инверзирати ако је последични однос у питању
               Деца дрхте од студени и премештају се са ноге на ногу.


ПА : Пијан па дрема.
        Хтео је да је освоји па јој је послао цвеће.

ТЕ : (у писању се раставља зарезима)
        Прво издање је распродато, те је убрзо изашло друго.

Веза узрока и последице имплицира узастопност, али могу бити и истовремене радње
Сад спрема испите и / те никуда не излази.


4.   Кондиционални однос – често се користи императив + футур И
Замоли га и даће ти.
Нија могућа инверзија код копулативних клауза, али је могућа код субординираних:
Ако га замолиш, даће ти. = Даће ти, ако га замолиш.

5.   Детерминативни (релативни) однос
И / ПА / ТЕ – ШТО : (ф-ја релативне реченице)

Нису изгубили веру и то им је помогло.
                             - што…

6.   Значење намере
Сутра на мој рођендан доћи  ће  ми рођаци те ми честитати.

7.   Реченице накнадно додате – мају изражену аутономност, другачије су интонације и одајају се зарезом.
И /НИ /ПА, аможе и речца за истицање: ЧАК, ШТА ВИШЕ
          Обећали су да ће доћи па су се чак и распитивали када смо слободни.


Адверзативне ( супротне) клаузе


Супротне реченице су оне у чијим садржајима постоји неподударност, супротност.
Деловао је прибрано а / али је у ствари био збуњен.

Ове реченице могу имати два иста, као и два различита агенса:
Ја сам је позвала, а она ју је отерала.

Ове реченице могу да изражавају концесиван однос:
Пера је касно устао, али ипак није закаснио у школу.

Увек су двочлане структуре, и увек се једна клауза, у односу на другу, ставља у однос адверзативности (док се копулативне клаузе могу уланчавати). Понекадфункцију коњунктора има саставни везник:
Тражио сам данима и / а нисам нашао.

Везници:

А – права супротност: Ја га грдим а он се смеје.
      концесиван однос: Све је то кратко трајало а дубоко нам се урезало.
      песнички контраст: Чекамо светлост а оно ето мрак.
      клауза 1 потврдна: Чувала је тајну, а он није знао зашто.
      клауза 2 негатива:

     Неподуарност представља исти смер у реченици, али се не подударају неки елементи:

Аг1  =Аг2     пред 1= пред2          обј1 = обј2

Стражари су гонили хапшенике у ћелије, а они су бежали.
                              обј1 Кл1                  Аг Кл2

Овде нас свако познаје а тамо нас неће хтети.
одредба 1                         одрадба 2

Везник А исказује и копулативни однос: То већ дуго траје а постаје све теже.
-   партикула за појачавање: Не би ли било добро а да Ђоку отпусте?

А  И … – саставност + супротност (реченице са једним елементом саставне и другим супротне)

Сијало је сунце а и земља је белином засењивала.
Аг 1(сунце) = Аг 2 (земља)
саставност: сијање = засењивање


АЛИ – супротност
          ометање циља: Хтео је да јој каже све али није имао храбрости.
          концесивно значење (нешто што је у супротности за Кл 1)
          Преговори су слабо напредовали, али је он био задовољан.

НЕГО / НО / ВЕЋ – нешто другачије се збива него што каже Кл 1
                                    Не усуђује се да уђе, већ гледа кроз прозор.

НО синоним за АЛИ : То није био лак посао но ја сам га савладао.


ДОК – означава само супротност (а не и неподударност)
            Станују само у једној собици док остале нису намештене.

Везнички прилошки изрази:

А / ПА ИПАК                 ПА / А И ПРИТОМ
А / АЛИ / ПА ОПЕТ      ПА / А И ПОРЕД ТОГА


Ови изрази имају концесивно значење:
Сигурни сте да неће доћи па и поред тога чекате.

Прилози – партикуле

међутим / пак (за истицање супротности): Казна је производ човека, маларија пак природе.
само, и тек (за истицање супротности): Волели су се сами што се то по нима није видело.

Ортографија: Адверзативне реченице се одвајају зарезом.


Конклузивне (закључне) клаузе



Уводе их Стевановић и Катичић као подврсту копулативних клауза. Клауза 2 је природни закључак из оног што се наводи у клаузи 1. Обично су без везника или се везују помоћу везника копулативних клауза, или помоћу модалних речца (закључних): дакле, стога, зато ваљда, с обзиром на то….

Закључна реченица у односу на претходну стоји као последица према узроку. Обично је у питању однос сукцесивности (мада може бити заступљена и симултаност). Закључци се дају према личном схватању, претпоставци, уверености или сигурности.

Ортографија:
Углавном се одвајају зарезима, што важи и за модалне изразе.
Небо се наоблачило, сигурно ће пасти киша.


Ексклузивне (искључне) клаузе

Уводе их Стевановић и Катичић као подврсту адверзативних клауза. Не постоје одређени везници већ се користе лексички коректори: везнички прилози и везнички изрази. (само, једино, већ што, тек што, тек…).

Садржај клаузе 2 се искључује, изузима од оног што се каже клаузом 1:
Сви су разговарали о томе, једино је он ћутао.

или се искључује све остало, осим оног што се износи клаузом 2:
Читав град је обузео мрак, само је у њиховој кући горело светло.

Ортографија: Одвајају се зарезом испред везничког прилога или израза.


Градационе клаузе

Уврстио их је Милош Ковачевић као подврсту копулативних клауза. Њима се изражава нереализованост клаузе 2 у односу на клаузу 1. Ако се не може реализовати предикација 1, немогуће је то очекивати од предикације 2.

Везници: а камоли, а некмоли

У овим реченицама је битан распоред негације.
Негиран предикат + а камоли
Не зна да испече кајгану, а камоли да скува паприкаш.
афирмативан предикат + а некмоли
Њих може победити и шачица људи, а некмоли читава чета./ а камоли не читава чета.


Интерполиране клаузе


1.  Кл 1  +  (  Кл 2 ) +  Кл 3

Када се у координирани однос две клаузе умеће трећа, онда ова уметнута независна структура имафункцију објашњења, проширивања значења прве клаузе, или да стакне наш став према Кл 1. Таква реченица заузима позицију реченичног модификатора, и она би се могла испустити.

Одлике интерполиране реченице:
a)   формално, то је реченица у координираном односу
b)   по значењу функционише као реченични модификатор

Везници: то јест, односно, а понекад: према томе, као што је већ речено и сл.
                                                                                                                     

Сав демократски свет у Европи, односно у земљама западне Европе, противи се томе.
                                                               
2. Накнадни коментар у питању.

Да ли ће он          …                      све то моћи издржати?

                         велико је питање
                   можемо се само питати
                 као што се од њега и очекује


3. Уметнута клауза 2 функционише као атрибут. Ова клауза се може свести на нерестриктивну релативну клаузу (ШТО), као дигресија од гл.теме, али се не могу уланчавати.
Пера је, и то је свима знано, био најбољи студент. / што је свима знано……

Дисјунктивне (раставне) клаузе

Спадају у координиране клаузе. Оно што се казује клаузом 1 и клаузом 2  по смислу је супротно, али се не супротставља датој прилици, која допушта и једно и друго. Међутим, само се једна од понуђених алтернатива може остварити у временском одсечку на које се саопштење односи.

Или ради или је у кафани.

Од ове две супротности (неподударности) за дату прилику се узима једна или друга (П1 / П2), међутим, то не мора бити ни супротно већ само неједнако.

Најчешће се супротстављају само две предикаије. Реализација предикације 1 искључује реализацију предикације 2, и обрнуто.

Или се смеје, или плаче.
Пера је заборавио, или није хтео да дође.

Удвајање везника или је махом одлика говорног језика:
Ти или спаваш или гледаш ТВ.

Могу се јавити и такви модели где се као предикат јавља модални глагол, док је у другој клаузи предикат негиран:
Као да му је свеједно да ли ће ићи или неће.

Често се јављају такве дисјунктивне клаузе где се репризира предикат, и ту се супротност по смислу везује за други предикат.
Мени је свеједно служити или у овом атару или ма ком другом делу света.
               репризирани предикат    избор 1               избор 2 (редуковани предикат)

Јављају се још два везника, који изворно нису везници:

              воља  и   било или јали

Реченице типа: воља… на површини је ово врло једноставан израз. Али, ако “воља” заменимо са најближим гл. “хтети” који конституише предикат кондиционалне реченице, добијамо четворочлану структуру, где је предикат једне независне и њој условне обавезно негиран (граматички и/или логички):

Воља ти узми, воља остави: Ако хоћеш да узмеш, ти узми, а ако нећеш, ти немој / остави.

Ове клаузе типа Воља ти узми, воља ти остави крајње су ретке, и јављају се у неким фабуларним текстовима, стереотипно. Ограничене су и по употреби, и по избору лексема.

Реченице типа: бло да, јали да….

било  + да + презент    или     било + радни гл. придев (а не пун перфекат: било ишао, било не ишао)
За оакве реченице нема прошлости већ се постављају у садашњости или будућности.
Ова структура се семантички приближава субординираним концесивним клаузама, јер она може да се изрази само помоћу радног гл. придева.
Радио, не радио исто ти је.


Субординиране реченице

Обавезни конститутивни елемент субординиране реченице је: везник . Он првенствено уводи предикат, тј. субординирану клаузу, а тек је онда везује са неку суперординирану.

Код суперординираних клауза везник стоји на истом месту без обзира на инверзију:
Пера иде и пева.
Пера пева и иде.

Код субординираних клауза: Пера није дошао јер је болестан. / Јер је болестан, Пера није дошао.

Субординирана клауза се мозе интегрисати у њој надређену структуру (за разлику од суперординиране клаузе).
Пера је, када су му јавили, отишао.

Што је чвршћа веза између субординиране и суперординиране клаузе, утолико је чвршћа њихова синтаксичка повезаност. Постоји и интонациона повезаност тако да читав реченични комплекс остварује јединствен интонацијски низ.

Субординиране клаузе се деле с обзиром на синтаксичке функције и валентни статус. Тако могу бити допунске и одредбене (детерминативне), тј. додатне, где су допунске у функцији субјекта, објекта или предикатива. Оне одредбене имају функцију атрибута и прилошке одредбе (или адвербијала). Ове последње, прилошке или адвербијалне, деле се даље с обзиром на своје значење.

У зависности од семантичког садржаја адвербијалне клаузе се деле на:

1.Темпоралне (временске)
2.   Начинске

3.   Каузалне (узрочне)

4.   Кондиционалне (условне)

5.   Концесивне (допусне)

6.   Консекутивне (последичне)

7.   Финалне (намерне)

8.   Месне (локалне)

Овим зависним клаузама додајемо још и

1.   допунске клаузе (комплементне)
2.   односне клаузе (релативне)

које остварују неке о централних синтаксичких функција, те имају статус допуне, или имају фукцију атрибута, што је типично за односне.

Субординиране клаузе, када су истоветне, могу да остваре координиране односе:
Пера није дошао у школу јер се разболео, и   јер му је доктор то забранио.
                                       каузална                     каузална
                                                  координирани однос


Допунске (комплементне) клаузе

Иако фигурирају као допуне, реченични статус немају конструкције да + През које допуњују модалне, модалитетне и фазне глаголе. Употребљени презент је немобилан и има идентичан агенс са управним глаголом. Ове конструкције су саставни део предиката. У овим случајевима се ова конструкција може заменити инфинитивом.

Морам да радим. / да устанем. / да учим.

Наумила је да пошаље Перу на студије.


1. Субјектска функција допунске реченице
1.1. Уз глаголе типа изгледати, допадати се, свиђати се и сл.

Субординирана клауза се јавља у субјекатскојфункцији, и тако долази до укидања реченичности, не успоставља се веза између предиката суперординиране и субординиране  клаузе на семантичком нивоу.

Предикату фа�
« Poslednja izmena: Jul 26, 2013, 04:26:50 posle podne Horatio Caine »

Broken

  • Newbie
  • *
Odg: ОСНОВИ СИНТАКСЕ
« Odgovor #1 poslato: Oktobar 03, 2013, 03:11:23 pre podne »
1. Субјектска функција допунске реченице
1.1. Уз глаголе типа изгледати, допадати се, свиђати се и сл.

Субординирана клауза се јавља у субјекатскојфункцији, и тако долази до укидања реченичности, не успоставља се веза између предиката суперординиране и субординиране  клаузе на семантичком нивоу.

Предикату фали допуна, али не као што је то случај код гл. “ морати” , већ имамо неке семантичке недостатке, који се пре свега тичу његове везе са субјектом.

Ако овај садржај подвргнемо релативизацији тада можемо да уведемо предикат “ изгледа’’.

Изгледа да пада киша / да ће падати киша .
Изгледа да ће доћи Пера.

Субординирана клауза је неопходна допуна предикату “ изгледа”, јер овде немамо задовољену конгруенцију предиката са неким субјектом, тако да је у односу на овај предикат субординирана клауза = субјекат.

Чини ми се да пада киша.
Изгледа да пада киша.                                     
Дешава се да пада киша.        (имперсонални предикат у управној)
                                                                 

Изгледало је да је Пера дошао.
Изгледало је да ће се Пера вратити. (предикате не доводимо у временску везу)

1.2. Допуна копулативном именском предикату

У субјектаској фунцији имамо клаузу комплементизатор у једном сложеном моделу, при чему се сва огранчења односе на субјекат.
Имамо и модел фактитивно / нефактитивно. Уз помоћ везника ДА, ШТО регулишемо фактитивност / нефактитивност
ДА- уводи клаузу и понаша се неутрално
ШТО – потврђује афирмативност или негираност предиката, тј. увек је фактитиван (исказ је истинит)

Обичај је да се слави Нова Година
                   

Дужност сваког испита је да полаже испите

Време је да кренемо.

Може доћи и до модификације да се у позицији те именице јавља реч која је сама по себи непунозначна и јесте нека проформа, која у катафорском смислу упућује на нешто:

Чињеница је да је Пера погрешио.
Поред речи ” чињеница “ може се јавити реч “ факат “ или “ истина “:

Истина је да Пера није у праву. (приближава се функционалној категори прилога)

Да Пера није у праву јесте истина. (могућа је инверзија)


1.3. Допуна копулативном прилошком предикату

Реч је прилозима типа добро, лепо, корисно, потребно и сл., који су део копулативног предиката који за свој субјекат има реченицу. Овим се предикатом исказује став говорника у погледу садржаја који се изности допунском реченицом.

Добро је да си положио. Лепо је што си је посетио.


2. Атрибутска функција допунске клаузе
2.1. Допуна именици

Ова клауза допуњује апстрактне именице, и тада стоји у алтернацији са одговарајућим предлошко-падежним конструкцијама као допунама (помисао на то).

Чињеница да Пера није дошао је све изненадила.
Навика да пуши је стара.
Обичај да се уноси бадњак се обновио.

Положај који је типичан за све детерминативне клаузе и падеже је да морају бити у контактном положају са именицом.

Жеља да путује није га напуштала.
Мишљење да је Пера у праву је преовладало.
Прилика да се врати никад се више није поновила.
Навика да после вечере попије кафу је нездрава.

2.2. Допуна придеву

Свестан да је погрешио признао је кривицу.

Субј. + Копула + Адј. (лекс. део) + Кл. комплемент.
Он         је             спреман                да свакоме помогне
Он        је              способан              да слаже за секунд.

Ако изгубимо комплементизатор драстично се мења значење придева:

Он је способан = она је паметан, уме да организује посао.
Он је готов да увек помогне
Он је готов = 1. пропао је
                       2. обучен је

Уместо придева може се јавити и посесивна заменица (подразумева се редукција номена).
Није моје (право) да ти кажем.

Варијанте предикативне допунске клаузе

Прелазни случајеви према другим синтаксичким категоријама.


1. Сматрају да је паметан
    Сматрају га паметним.

2. Изабрали су га за директора.
    Изабрали су га  + Кл.Комплеметиз. – да им буде вођа.

3. Чезнем да постигнем.                           
    Чезнуо сам да постигнем.                     


3. Допунска клауза у функцији објекта

У суперординираној структури имамо такав гл. који отвара место објекту. У оваквој  структури мора бити транзитиван гл. да бисмо имали објекатску реченицу.

Рекао ми је да ће Пера доћи.- објектаска
Прича се да се Пера оженио.- субјекатска

Објекатску реченицу уводи транзитиван гл. и он је примаран за успостављање објекатског односа, али у ту сврху може послужити гл. говорења, мишљења, перцепције, осећања и читав низ каузативних:

Људи причају да се Пера оженио. = основна информација је дата у субординираној клаузи, јер “ људи причају” може се и испустити.

Broken

  • Newbie
  • *
Odg: ОСНОВИ СИНТАКСЕ
« Odgovor #2 poslato: Oktobar 03, 2013, 03:12:18 pre podne »
3.1. Особености

1.   Може се увести везничким елементом ДА , везником КАКО, и читавим низом било прилога, било релативних заменица, ако немају свог антецедента.

Видим (В транзитив) где си оставила књигу.= објекатска клауза
Знам када ће Пера доћи.

Предикат гл.реченице се не детерминише временски, преко предиката субординиране реченице. Из тога знамо да се овде не ради о темпоралној реченици. такве релативне реченице у објекатској функцији немају свој антецедент (реч коју одређују).

2.   Безвезничка (асиндетска) структура = јавља се код нас, али није правило у др. језицима.
Знам, Пера је дошао.
Веруј ми, сви су они исти.

У објекатској реченици се јавља презент перфективних гл. само онда кад су вршиоци радње две реченице различити.

Рекао ми је да дођем. (замена за императив у независној реченици)
              нека врста индиректног говора: Рекао ми је: “ Дођи ! “


Темпорална парадигма (избор гл.времена) у малом је броју случајева условљена лексички. Условљења су могућа ако произилазе из семантике гл. главне реченице:

Сећам се да је Пера уписао факултет.

Код гл. којима се означава усмереност агенса према будућности, управни предикат (предикат гл. реченице) налази употребу презента у субординираној клаузи, којом се означава нереализована радња.

Чекам да Пера дође.


3.2. Типови

Атрибутска објекатска клауза

1.   Реченице са пролептичким објектом – објекат управне је истовремено и субјекат објекатске. Ове се реченице јављају уз глаголе перцепције.
Видим Перу како чита новине.     
Перу = агентивни обј.(пролептички објек.) = ПРОЛЕПСА
           Обј.

У појединим случајевима уместо ње може да иступи релативна реченица.

Видим човека који чита.

Слободне изричне реченице

2.   Формални  знак је удвојени везник, при чему је други везник објекатске клаузе.За њу не постоји непосредно надређени предикат. дакле, ове реченице се јављају у конструкцији са сложеним везником (процес контаминације).

     Суп.
В транзитив     везник      ДА       Објек.клауза                       Суб.

Садржај објектске клаузе се спаја са везником. Овде нема целе клаузе, сам везник за ту клаузу указује на доста сложен однос између тих елемената.

Рекла ми је : “ Очисти собу .”
Рекла ми је очисти собу, јер да ће доћи гости. / зато јер ће доћи гости.


Контаминација – састоји се у томе што имамо контактни положај два везника:

Кондензација објекатских клауза

Гледам , како се људи окупљају на тргу = Гледам окупљање људи на тргу.

                               Аг.                                          Номен дев.     Аг/ Ген. Пл

В1 + Номен дев. + Аг. / Ген.
         Акуз. / Објек.

Могуће је уместо субјекатског генитива употребити посесивни придев или заменицу:

Слушам како се Пера и Марија свађају. / Слусам Перину и Марину свађу.
Очекујем да се они сваки час врате. / Очекујем сваки час њихов повратак.


Релативне клаузе

Важан је лексички садржај именичког појма, који се подвргава детерминацији. Ако се у тој позицији нађе именица са генеричким (општим) значењем, или заменица (он, она, оно), мора се увести још нешто – релативна клауза – да би реченица била јасна.

Дошла је жена која се пријавила за посао.
Дошла је она коју смо позвали…(дистална категорија заменице)

Ове две реченице не могу да стоје саме.

1.   Ако се релативна клауза остварује у неким другим условима – имамо потпуно значење – тада је њенафункција на прагатичком нивоу другачија.
          Зар је то онај Пера коме смо толико веровали?
     
           ако се детерминише властита именица, врло често постиже се експресивност