Autor Tema: Smrt Smail-age Čengića -Ivan Mažuranić  (Pročitano 1062 puta)

Dragonfly

  • Global Moderator
  • Sr. Member
  • *****
Smrt Smail-age Čengića -Ivan Mažuranić
« poslato: Mart 07, 2013, 09:39:20 posle podne »
O pesniku
Ivan Mažuranić (Novi Vinodolski, 11. avgust 1814. - Zagreb, 4. avgust 1890.), hrvatski pesnik, jezikoslovac i političar - najznačajnija je kreativna ličnost Hrvatskog narodnog preporoda (pesnik, jezikoslovac, hrvatski ban). Potiče iz imućne građansko-težačke, poljoprivredno-vinogradarske familije u Novom Vinodolskom. U “Danici” je, od samog početka, bio jedan od najzapaženijih i najizrazitijih pesnika. I Mažuranić se ozbiljno spremao za svoje veliko delo. Od prvih stihova (Vinodolski dolče, da si zdravo!) koje piše 16-godišnji đak riječke gimnazije kao pozdrav svome zavičaju, do dopune Gundulićeva “Osmana” (1844), dug je i strm put. Kao jezikoslovac, ostvario je prvi moderan hrvatski rečnik: zajedno s Josipom Užarevićem, sastavio je delo od 40.000 reči u kom je, osim apsorpcije starijeg nazivlja iz rečnika Mikalje i Stullija, skovao hrvatsko pojmovlje za mnoga područja gradske civilizacije i time utro put Bogoslavu Šuleku.Njegov pesnički ugled bio je u to doba već tako neosporan, da ga je tek osnovana Matica ilirska izabrala da za njeno prvo, inauguralno izdanje dopiše XIV i XV pevanje Gundulićeva velikog epa. Uspeh je i u javnosti bio toliki da ga je, karlovačkog advokata, šurak Dimitrija Demetera, brat njegove supruge Aleksandre, nagovorio da za almanah “Iskra” napiše nešto novo. To novo bio je spev “Smrt Smail-age Čengića, koji nije samo ispunio sve nade nego i nadmašio sva očekivanja. Kačić i Gundulić: to su temelji na kojima je podignuta zgrada Mažuranićeva epa. Ako je pošao od Kačića, tek preko Gundulića dosegao je vlastiti izraz.
   

Književni rod: epika
Književna vrsta: ep (spev)
Tema: Smrt Smail-age Čengića
Ideja (poruka): Osnovna ideja dela jeste shvatanje o nužnosti borbe za najviše ljudske ideale kao što su čovečnost i sloboda. Opravdana je odmazda nad nasiljem i tiranijom. Kroz lik Novice, koga je Mažuranić učinio Turčinom, izjednačeni su obespravljeni Turci i potlačeni Crnogorci pred opštim vidom nepravde. Tako je pesnik izašao iz uskog kruga nacionalnih ideja i vezao se za opšte misli o socijalnoj pravdi i jednakosti svih ljudi.
Mesto i vreme radnje: Crna Gora 1840.
Istorijska osnova:
Istorijsku osnovu Mažuranićevog dela čini stvaran događaj - pogibija Smail-age Čengića koga su Crnogorci ubili 1840. godine. Smail-aga Čengić je u prvoj polovini 19og veka bio nadaleko čuveni turski junak, a naročito se istakao u bici na Grahovu kad je poginulo devet članova porodice Njegoša. Vladika Petar II Petrović Njegoš da bi osvetio smrt svojih rođaka obratio se Novici Ceroviću, crnogorskom junaku, kome su pre toga Turci na veru domamili i ubili oca. Novica se sa drugim viđenijim Crnogorcima, među kojima su se isticali Mirko Aleksić i pop Galović, dogovorio da domame Smail-agu u Drobnjake. Pustili su glas kako aga iz straha od Crnogoraca ne sme da dođe i pokupi harač (porez). Uvređenog ponosa aga sa većom pratnjom krene u Drobnjake. Preko noći Crnogorci, koje je aga naterao da čuvaju stražu, povežu turskim konjima noge, a ujutru dok je sipila kiša, drugi zaverenici udare na agu i ubiju ga. Pesnik Mažuranić se u svom delu od nekih istorijskih činjenica znatno udaljio dok je manje važne, uzimao onako kako su se dogodile: Na prvom mestu Novica je opevan kao Turčin, kao sin starog Duraka koga svirepi aga, takođe, ubija. Ove izmene proistekle su iz piščeve zamisli da temu dela postavi na širu socijalnu osnovu.
Fabula:
Mažuranić je radnju svog speva razvio u pet pevanja: Agovanje, Noćnik, Četa, Harč i Kob.U Agovanju je prikazan silnik Smail-aga kako, pun vere u sebe, ubija Brđane koje je pohvatao na Morači. Ali junaci, zarobljeni u borbi, umiru pred oholim agom ćutke i bez straha. Mlađi Turci uživaju u prizoru smrti, a stariji, iskusniji, već osećaju strah od odmazde. I Smail-aga je očekivao trenutke naslade, ali pred hrabrošću Crnogoraca u njemu počinju da se rađaju strah i bes što mora i protiv volje da se divi žrtvama. Posle trenutne slabosti on se brzo pribrao, pa stavom, pogledom i rečima hoće da pokaže kako u njemu nema straha. Da bi zaplašio kolebljivce, on slugama naređuje da pogube i starog Duraka pred njegovim sinom Novicom. U Noćniku je opevano kako Novica prelazi Crnogorcima da bi se osvetio bivšem gospodaru. Poznat kao krvnik Crne Gore, Novica mora da putuje samo noću: on preza od svakog šuma, ali ne od straha od smrti već zato što se boji da neće moći da se osveti. U zoru stiže na Cetinje i straža ga pušta u dvor kad na vidiku gasne poslednja zvezda, kojom pesnik simbolično nagoveštava skoru pogibiju Smail-age.Treće pevanje, Četa, slika pripreme za osvetu. Smail-agina nedela izazvala su srodnike i prijatelje pobijenih Crnogoraca da se organizuju za borbu. Četa se okupila u potpunoj tišini, bez uobičajenih bojnih pokliča. to su sve odabrani junaci, puni vere u sebe i u nužnost borbe protiv nasilja, kreću prema Morači. Kraj hladne i hučne reke slušaju reči starog sveštenika koje ih napajaju ljubavlju prema domovini, slobodi i čovečnosti. Primivši sveštenikov amanet, postaju i osvetnici i zatočnici pravde i slobode. Kad je sveštenik završio čin, javlja se Novica i, da bi bio primljen u četu, mora da se pokrsti. Četvrto pevanje, Harač, najduže je i sadržajno najbogatije. U njemu je Smail-aga prikazan u ulozi haračlije. Razuzdan i obesan, sa uživanjem muči raju. Pokušava da ubije jednog zarobljenika, ali ga ruka izdaje i oštri džilit izbije oko njegovom slugi Saferu. Ljut što se osramotio pred rajom, on hoće da iskali bes na nedužnima, pa naređuje slugama da zaigraju konje za koje je raja privezana. U strahu od neuspeha u sakupljanju harača, aga izmišlja još groznije muke: naređuje slugama da polumrtvu raju osveste kandžijama. Poljem se razleže surov agin glas: "Harač, harač, rajo, treba", a kao odgovor čuje se vapaj siromaha: "Hljeba, hljeba, gospodaru! Ne viđesmo davno hljeba!" Zatim dolaze nova mučenja: gvožđa, falake (klada sa konopcem ili lancem u sredini kojim se krivcu vezuju noge radi mučenja) i konop, a u smiraj dana trenutak predaha i smišljanje novih muka.

   Dok nedaleko od ognja jauču mučenici, u aginoj duši počinje da raste uvređeno samoljublje: verovao je da je junak i da mu je ratna sreća naklonjena, a desilo se da ni paru harača ne sakupi i da se kao junak osramoti pred slugama i rajom. Dok se nebo lagano navlači oblacima, četa je sve bliže. Agu sve jače truje strah od neuspeha i ono što je do tada živelo samo kao nejasna slutnja, odjednom je postala gorka istina kad je u Baukovoj pesmi o Rizvan-agi prepoznao sebe. Saznanje da će junačka pesma da prenosi podsmeh i na njegov neuspeh izaziva u njegovoj duši nemir i srdžbu. Mrka pogleda, sa plamenom na obrazima od unutrašnje vatre, u strahu od pesme sa gusala, da bi svoj dobar glas bar donekle sačuvao, izmišlja još strašnije muke. Ali, baš kad izdaje nova naređenja za mučenje, na logor udara četa osvetnika i ubija ga u trenutku kad je hteo da uzjaše konja. Poslednje pevanje, Kob, najkraće je. Ono je simbolično slika prolaznosti sile i tiranije.
Likovi
Smail-aga je oličenje silništva i tiranije. U njemu je naslikan tipičan turski nasilnik, koji prezire raju, ali potcenjuje i svoje jednovernike. U delu on nije kopija stvarnog Smail-age već originalna literarna tvorevina. Po nekim svojim fizičkim odlikama nagovešten kao junak: "Dobar junak, da je čovjek taki", kaže pesnik. ali u skladu sa razvojem osnovne ideje dela, on je uvek prikazivan u nemoćnom besu pred boljim od sebe. Slikajući njegov unutrašnji nemir, pesnik ga nije opevao kao slabića, već kao junaka nesrećnog u boju. Prikazan je u različitim prizorima: kad muči zarobljene Crnogorce, kad oholo poigrava konja, kad se bavi vlastitim mislima i osećanjima, kad razgovara sa ljudima iz svoje okoline. U svakoj situaciji pesnik otkriva neku njegovu karakternu osobinu. Već u prvom pevanju izrasta njegov lik krvnika i bezdušnika. Cinik, on naređuje da se zarobljenici "daruju" i sprema se da uživa u njihovoj smrti, ali umesto toga primoran je da prisustvuje viteškom i dostojanstvenom umiranju:

    Ljutit aga mrko gleda
    gdje se silom divit mora
    silan arslan gorskom mišu.

Smail-aga prezire i svoje sunarodnike, pa ne zazire ni od ubistva Turčina Duraka. Odnosi između njega i slugu tipični su odnosi između feudalaca i kmetova. Novica je zamišljen kao Turčin, sluga agin, i kao takav on je negativan. Agu je služio sve dok lično nije bio pogođen, a kad se to dogodi, traži pomoć na Cetinju od ljudi protiv kojih se borio. Dok je među Turcima izdvajao pojedince i među njima nijansirao čak i sluge, Mažuranić Crnogorce prikazuje kao kolektiv: Brđani su junaci, i oni umiru ćutke kao hajduci. Za njihovo držanje pesnik ima samo jednu sliku: " Niti pisnu, niti zubi škrinu" Iz redova osvetnika, među mnogobrojnim istinskim herojima, pesnik nikog ne ističe posebno. Oseća se samo da neko ide pred četom, da ume u pravi čas da se nađe kraj age i da se osveti silniku. Dok su junaci iz Čete i raja iz Harača slikani kolektivno kao ljudi jednaki u junaštvu i na mukama, lik sveštenika je individualizovan. Njega ne krasi "ni srebro, ni zlato" već moralna snaga i jako rodoljublje. Za njim ne ide ogromna šarena svita, "već ga prati sa zapada sunce i zov smjeran ovna iz planine." Njegova propoved nije poziv na pasivno prihvatanje sudbine, nego aktivna vera u radosti života do kojih se može doći samo borbom.
Jezik i stih

Mažuranić je u ovom delu na jedinstven način otkrio melodičnost našeg jezika, dozvolivši mu da se slobodno i slikovito razlije u emocionalno žive osmeračke i deseteračke stihove. Mažuranićeva sposobnost da svoju misao kazuje jednostavno i koncizno najbolje se ogleda u čestoj epitetskoj upotrebi prideva, što je delu dalo izrazito lirski karakter:

    Hrabra četa, dan danovat
    na Morači hladnoj sjela.
    Tko se snizi k rosnoj travi
    sankom krijepit snagu tijela;
    tko ljut oganj puški ogleda
    i fišeke smrtne broji,
    il oštricu pouzdanu
    vjernu nožu gladalicom gladi.

Mažuranić je pri tom nastojao da dvaput ne upotrebi isti epitet. Koliko je u tome uspeo najbolje se vidi iz sledećih primera: raja je jadna, kukavna, sumrtva, gola; aga je bijesan, ljutit, silan; četa je mala, hrabra, krotka, čudna, tamna, noćna; sluge su brze, loše, vične, ropske, hitre... metafore: (gdje se silom divit mora silan arslan gorskom mišu.) personifikacija (zadrhtaše ta vješala tanka) kontrast ( Sunce zađe, a mjesec izađe ) onomatopeja ( Krcnu kolac njekoliko puta Zviznu pala njekoliko puta ) Osnova Mažuranićevog pesničkog jezika je štokavska, sa nekim čakavskim osobinama u oblicima i sintaksi, kao i sa primesama dubrovačkih pesnika.