Autor Tema: Srpske zablude: Marko Kraljević Mit i stvarnost  (Pročitano 919 puta)

Dragonfly

  • Global Moderator
  • Sr. Member
  • *****
Srpske zablude: Marko Kraljević Mit i stvarnost
« poslato: Mart 07, 2013, 09:41:39 posle podne »
 Srpske zablude:
Marko Kraljević
Mit i stvarnost:
Istorija srpskog naroda zabeležila je mnogo heroja, ali u usmenom predanju niko nije toliko slavljen kao Marko Kraljević - zašto!?
ŠTA KAŽE ISTORIJA?
Posle Maričke bitke, 1371, iz koje se nisu vratili Vukašin i Uglješa, Marko Kraljević je formalno pravno postao suvladar cara Uroša, a posle smrti poslednjeg Nemanjića (2. ili 4. decembra 1371) jedini zakoniti vladar. Iako je jedini nosio titulu kralja, niko nije ni pomišljao da ga prizna za vrhovnog gospodara. Bez podrške moćnog oca i strica, kruna mu je služila samo kao ukras. Bez vojske, koja je izginula na turskoj teritoriji, izgubio je Prizren i Skoplje. U takvim okolnostima Marko je postao sultanov vazal. Štaviše, i na suženoj teritoriji u zapadnoj Makedoniji, koja mu je preostala posle nasilne deobe države, sa Prilepom kao jedinim većim gradom, legitimni srpski kralj delio je vlast s kraljicom majkom i bratom Andrijašom. Do kraja života Marko je ostao veran podanik sultanov. Ništa se pouzdano ne zna o učešću kralja Marka u Kosovskoj bici. Kao turski vazal morao bi se boriti protiv Srba. Ali, navodno, sultan se plašio da ne pređe na srpsku stranu, pa ga u boj nije zvao. Teško je odgonetnuti zašto narodno predanje ovog nesumnjivog izdajnika slavi, a izdaju svaljuje na Vuka Brankovića čija je krivica jedino u tome što je boreći se na srpskoj strani, ostao živ. Ako je malo pouzdanih podataka ο Markovom životu, nešto ih je više (mada ne možda pouzdanih) ο danima koji prethode njegovoj pogibiji. U bici na Rovinama Marko se borio na turskoj strani protiv vlaškog vojvode Mirče. Na istoj strani borili su se "i protiv svoje volje", pored Marka, i Stefan Lazarević i Konstantin Dejanović. Stefanov biograf Konstantin Filozof piše kako je Marko pred bitku rekao Konstantinu: ... molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu. Želja mu se ispunila. Hrišćani su pobedili, a Marko je, zajedno sa Konstantinom Dragašom (Dejanovićem) poginuo 17. maja 1395. godine. Posle Boja na Kosovu, bilo je zabranjeno da se pevaju pesme o srpskim junacima. Pošto je Marko Kraljević zvanično bio turski junak, ali i Srbin, narod je to iskoristio da na dopušten način iskaže svoje jade, slaveći Markovo junaštvo.

   Marko Kraljević je definitivno bio najpopularniji junak kod narodnih pevača i pripovedača, koji su stvorili mit o čoveku nenadmašne snage i hrabrosti. ( U stvarnosti nije bio ni jak, ni krupan, ni hrabar). Bio je mitski, danas bismo rekli virtuelni, zaštitnik Srba od surovih turskih osvajača i kao takav ulivao je narodu nadu u srca. To je bilo veoma značajno, jer su na taj način Srbi istrajali pod turskim jarmom sa neuništivim snom o slobodi, koju su davno izgubili. Stvarajući u svojoj mašti takve likove poput Marka, oni su verovali daće Bog da se smiluje na njihove patnje i zaista pošalje junake takvih sposobnosti, koji bi ih oslobodili otomanskih okova. Iako je Marko Kraljević u stvarnom životu bio turski vazal, tj. izdajnik koji se borio na turskoj strani, njima je bilo potrebno da veruju da postoji takav junak, hrabar i neuništiv, koji će ih voditi do slobode. Marko je u pesmama, dakle, opisan kao veoma krupan čovek izuzetne snage, mudar i hrabar. Posedovao je i druge talente, a jedan od njih je da je mogao zaista mnogo da popije, a da se ne napije. Napomenimo i to da nije mogao nikuda bez vina. Vešto je baratao topuzom teškim 66 oka, koji je došao glave svim Turcima i "negativcima" koji bi se sa njim uhvatili u koštac. Nije bilo stvora koji ga se nije plašio. Njegova majka Jevrosima, koja ga je odgojila bez pokojnog oca Vukašina, bila mu je životni savetnik. Kao mudra i stara žena davala mu je savete koji bi mu pomogli u životu. Bio je tvrdoglav, pa nije poslušao majčine savete da se mane hajdučije. Marko Kraljević je imao konja Šarca od koga se nije odvajao. Živeo je veoma dugo (u nekim pesmama pominjano je i 300 godina), a o njegovoj smrti vezano je više legendi. Najprihvaćenija je da nije umro od mača, u boju, što bi se očekivalo od takvog ratnika, nego mu je bog jednostavno uzeo dušu ka sebi na planini Urvini. Marko je pre toga bacio svoj topuz u debelo more i rekao: "Kad moj topuz iz mora iziš'o, onda 'vaki junak postanu!". Druga legenda kaže da se sa Šarcem sklonio u jednu duboku pećinu, u kojoj spava dubokim snom, čekajući trenutak kada će ponovo srpskom narodu biti potrebna njegova junaštva. Interesantno je i to da ga kao svog heroja svojataju mnogi slovenski narodi, pa čak i Albanci.