Autor Tema: Pokosovski ciklus narodnih epskih pesama  (Pročitano 1522 puta)

Little Miss Sunshine

  • Global Moderator
  • Newbie
  • *****
Pokosovski ciklus narodnih epskih pesama
« poslato: Mart 08, 2013, 01:48:43 pre podne »
Ja ti dobra ne dam nijednoga
"Ovo je jedini mogući odgovor vojvode Prijezde na ponižavajuće uslove turskog cara za predaju u pesmi Smrt vojvode Prijezde:
  • "O, Prijezda, vojvodo stalaćka,
  • Pošlji meni do tri dobra tvoja:
  • Prvo dobro sablju navaliju,
  • Koja seče drvlje i kamenje,
  • Drvo, kamen i studeno gvožđe;
  • Drugo dobro - Ždrala, konja tvoga,
  • Koji konjic može preleteti
  • Zasobice i po dva bedema;
  • Treće dobro - tvoju ljubu vernu!"
Drskost i nasilništvo okupatorskih ratnika još su izraženiji u poruci age od Ribnika upućenoj ostarelom Senkoviću Đurđu:
  • "... ako l', Đurđu, na mejdana nećeš,
  • predi meni gaće i košulju,
  • nek ja znadem da si mi pokoran."
Forma se menja, ali cilj ostaje isti: udariti na čast i dostojanstvo porobljenog naroda kao u pesmi Bolani Dojčin:
  • Sve na dvora po jalova ovna,
  • Po furunu ljeba bijeloga,
  • I po tovar vina crvenoga,
  • I po kondir žežene rakije,
  • I po dvadeset žutijeh dukata,
  • I po jednu lijepu đevojku,
  • Ja đevojku, ja nevestu mladu,
  • Kojano je skoro dovedena,
  • Dovedena jošte ne ljubljena.
Ili nešto umereniji Muratov ultimatum knezu Lazaru:
  • "Oj Lazare, od Srbije glavo,
  • nit'je bilo, niti može biti:
  • jedna zemlja, a dva gospodara;
  • jedna raja, dva harača daje.
  • Carovati oba ne možemo,
  • već mi pošlji ključe i harače,
  • zlatne ključe od svijeh gradova
  • i harače od sedam godina;
  • ako li mi to poslati nećeš,
  • a ti hajde u polje Kosovo -
  • da sabljama zemlju dijelimo".
Prema tome, Srbima zavojevači nisu ostavljali nikakav drugi izbor do borbe za čast i slobodu, i oni su izlazili na crtu nasilnicima, i u toj često neravnopravnoj borbi ginuli ili kažnjavali tiranine i zlikovce:
  • I samo dotle, do tog kamena, do tog bedema,
  • Nogom ćeš stupit', možda, poganom. Drzneš li dalje?... Čućeš gromove
  • Kako tišinu zemlje slobodne sa grmljavinom strašnom kidaju;
  • Razumećeš ih srcem strašljivim šta ti sa smelim glasom govore, pa ćeš o stenja tvrdom kamenu
  • brijane glave teme ćelavo
  • u zanosnome strahu lupati... Al' jedan izraz, jednu misao, čućeš u borbe strašnoj lomljavi:
  • »Otadžbina je ovo Srbina!«
Đura Jakšić: "Otadžbina"

Pokosovski ciklus
narodnih epskih pesama








Pokosovski ciklus pesama srpske epske poezije, opeva događaje neposredno posle Kosovskog boja, odnosno, poslednje otpore Otomanskom carstvu, koje su pružali srpski despoti i banovi, knezovi i vojvode iz moćnih feudalnih porodica: Jakšića, Brankovića, Crnojevića. Najčešće su to pesme pune stradanja i poraza, ličnih i opštih tragedija. U njima opevan je pojedinačan otpor poslednjih vladara kad se organizovanom vojskom nije raspolagalo, pa je krajnji ishod takve borbe unapred bio poznat. Imenica smrt bez ijednog vokala (samo u našem jeziku) zvučno ističe tragediju, i glavni je motiv u ovim pesmama. Poslednji otpor plaća se životom; gine se hrabro i ponosno; u smrt idu i žene iako bi bile pošteđene od okupatorske vojske - neće da žive u sramoti. Najpoznatije pesme ovog ciklusa su: „Smrt vojvode Prijezde“, „Smrt vojvode Kaice“, „Dioba Jakšića“, „Bolani Dojčin“...
SMRT VOJVODE PRIJEZEDE
  • Često knjige idu za knjigama
  • Od koga li, kome li dolaze?
  • Od Memeda, od cara turskoga,
  • A dolaze do Stalaća grada,
  • Do Prijezde, vojvode stalaćka:
  • "O, Prijezda, vojvodo stalaćka,
  • Pošlji meni do tri dobra tvoja:
  • Prvo dobro sablju navaliju,
  • Koja seče drvlje i kamenje,
  • Drvo, kamen i studeno gvožđe;
  • Drugo dobro - Ždrala, konja tvoga,
  • Koji konjic može preleteti
  • Zasobice i po dva bedema;
  • Treće dobro - tvoju ljubu vernu!"
  • Gleda knjigu vojvoda Prijezda,
  • Onu gleda, drugu sitnu piše:
  • "Car-Memede, turski gospodaru,
  • Kupi vojske koliko ti drago,
  • Pod Stalaća kad je tebi drago,
  • Udri Stalać kako ti je drago,
  • Ja ti dobra ne dam nijednoga,
  • Ja sam sablju za sebe kovao,
  • A Ždrala sam za sebe ranio,
  • A ljubu sam za sebe doveo;
  • Pa ti ne dam dobra nijednoga!"
  • Diže vojsku turski car Memede,
  • Diže vojsku, ode pod Stalaća;
  • Bio Stalać tri godine dana;
  • Nit' mu odbi drva, ni kamena,
  • Nit' ga kako može osvojiti,
  • Ni, pak, kako može ostaviti.
  • Jedno jutro, uoči nedelje
  • Popela se Prijezdina ljuba
  • Na bedema malena Stalaća,
  • Pa s bedema u Moravu gledi,
  • Al' Morava mutna ispod grada.
  • Pa besedi Prijezdina ljuba:
  • "O, Prijezda, dragi gospodaru,
  • Ja se bojim, dragi gospodaru,
  • Nas će Turci lagumom dignuti!"
  • Al' besedi vojvoda Prijezda:
  • "Muči, ljubo, mukom zamukala!
  • Gdi će biti lagum pod Moravom?"
  • Potom došla ta nedelja prva
  • I gospoda otišla u crkvu
  • I božju su službu pdstojala;
  • Kad gospoda izašla iz crkve,
  • Tad besedi vojvoda Prijezda:
  • O, vojvode, moja desna krila,
  • Krila moja s vama ću leteti,
  • Da ručamo, da se napijemo,
  • Da na gradu vrata otvorimo,
  • Da na Turke juriš učinimo,
  • Pa što nama Bog i sreća dade!"
  • Pa Prijezda ljubu dozivaše:
  • "Idi, ljubo, u pivnice donje,
  • I donesi vina i rakije!"
  • Uze Jela dva kondira zlatna,
  • Pa otide u pivnice donje.
  • Kad gospođa pred pivnicu došla,
  • Al' pivnica puna janičara:
  • Papučama piju vino ladno,
  • A u zdravlje Jelice gospođe,
  • S pokoj duše Prijezde vojvode.
  • Kad to vidi Jelica gospođa,
  • Ta kondirom o kamen udari,
  • Pa potrča u gospodske dvore:
  • "Zlo ti vino, dragi gospodaru!
  • Zlo ti vino, a gora rakija!
  • Pivnica ti puna janičara;
  • Papučama piju vino ladno,
  • A za moje zdravlje namenuju,
  • A tebeka živog saranjuju,
  • Saranjuju, za dušu ti piju!"
  • Onda skoči vojvoda Prijezda,
  • Te na gradu otvori kapiju,
  • Pa na Turke juriš učiniše,
  • Te se biše i sekoše s Turci,
  • Dok pogibe šezdeset vojvoda,
  • Ni šezdeset, iljade Turaka;
  • Tad se vrati vojvoda Prijezda,
  • Pa za sobom zatvori kapiju,
  • Pa potrže sablju navaliju,
  • Ždralu konju odsiječe glavu:
  • "Jao, Ždrače, moje dobro drago,
  • Ta neka te turski car ne jaše!"
  • Prebi britku sablju navaliju:
  • "Navalija, moja desna ruko,
  • Ta neka te turski car ne paše!"
  • Pa otide gospođi u dvore,
  • Pa gospođu privati za ruku:
  • "O, Jelice, gospođo razumna,
  • Ili voliš sa mnom poginuti,
  • Il' Turčinu biti ljuba verna?"
  • Suze roni Jelica gospođa:
  • "Volim s tobom časno poginuti,
  • Neg' ljubit na sramotu Turke,
  • Neću svoju veru izgubiti
  • I časnoga krsta pogaziti."
  • Uzeše se oboje za ruke,
  • Pa odoše na bedem Stalaća,
  • Pa besedi Jelica gospođa:
  • "O, Prijezda, dragi gospodaru,
  • Morava nas voda od'ranila,
  • Nek' Morava voda i sa'rani!"
  • Pa skočiše u vodu Moravu.
  • Car je Memed Stalać osvojio,
  • Ne osvoji dobra nijednoga.
  • Ljuto kune turski car Memede:
  • "Grad-Stalaću, da te bog ubije!
  • Doveo sam tri iljade vojske,
  • A ne vodim nego pet stotina!"
Dioba Jakšića
Pesma "Dioba Jakšića" govori o svađi braće pri deobi imovine. Narodni stvaralac naglašava kako se braća prilikom deobe mogu zavaditi oko sitnica i ljubav preobraziti u mržnju. Pošto su zemlju i gradove podelili, stariji brat Dmitar traži pride konja i sokola, a mlađi Bogdan mu ne da nijednoga. Dmitar se žestoko naljuti i svojoj ženi Anđeliji zapovedi da otruje Bogdana dok je on u lovu. Anđelija je u nezavidnom položaju: treba da izvrši muževu zapovest i da se ogreši o ljudske i verske norme:
  • Sve mislila, na jedno smislila:
  • Ona ode u podrume donje,
  • Te uzima čašu molitvenu,
  • Sakovanu od suvoga zlata,
  • Što je ona od oca donela,
  • Punu rujna natočila vina,
  • Pa je nosi svojemu đeveru,
  • Ljubi njega u skut i u ruku,
  • I pred njim se do zemljice klanja:
  • "Na čast tebi, moj mili đevere!
  • Na čast tebi i čaša i vino,
  • Pokloni mi konja i sokola.
Za to vreme Dmitar lovi. Pušta sokola da uhvati utvu zlatokrilu, ali ona rani sokola koji pada u jezero. Kad je iz vode izbavio ranjena sokola on ga pita:
  • "Kako ti je, moj sivi sokole,
  • Kako ti je bez krila tvojega?"
  • Soko njemu piskom odgovara:
  • "Meni jeste bez krila mojega
  • Kao bratu jednom bez drugoga."
  • Tad se Dmitar bješe osjetio
  • Đe će ljuba brata otrovati,
  • Pa on uzja vranca velikoga,
  • Brže trči gradu Biogradu
  • Ne bil' brata živa zatekao.
  • Kad je bio na Čekmek-ćupriju,
  • Nagna vranca da preko nje pređe;
  • Propadoše noge u ćupriju,
  • Slomi vranac obe noge prve.
  • Kad se Dmitar viđe na nevolji,
  • Skide sedlo s vranca velikoga,
  • Pak zavrže na buzdovan perni,
  • Brže dođe gradu Biogradu.
  • Kako dođe, on ljubu doziva:
  • "Anđelija, moja vjerna ljubo,
  • Da mi nisi brata otrovala?"
  • Anđelija njemu odgovarala:
  • "Nijesam ti brata otrovala,
  • Veće sam te s bratom pomirila".
Bolani Dojčin
Pesma "Bolani Dojčin" dobra je ilustracija da su posle Kosovskog boja ostali samo iznemogli junaci, i dečaci koji teško mogu pružiti ozbiljniji otpor nasilnicima. Kad se u Solunu razboleo jedini ozbiljniji junak Dojčin, silnik Uso Arapine razapinje šator u polju i traži da mu neko na megdan izađe. Kako nema ko da mu na megdan izađe, on je grozan porez udario:
  • Sve na dvora po jalova ovna,
  • Po furunu ljeba bijeloga,
  • I po tovar vina crvenoga,
  • I po kondir žežene rakije,
  • I po dvadeset žutijeh dukata,
  • I po jednu lijepu đevojku,
  • Ja đevojku, ja nevestu mladu,
  • Kojano je skoro dovedena,
  • Dovedena jošte ne ljubljena.
Pošto se ceo Solun izređao, red je došao i na Dojčinove dvore. Njegova žena i sestra Jelica su porez sakupile, ali ga Arapin bez Jelice neće primiti, pa ona plače nad posteljom bolesnog junaka. I da skratim priču: Dojčin se diže iz postelje i u zavojima odlazi na megdan crnom Arapinu. Dok prolazi gradom, izmamljuje poglede divljenja:
  • Al' govore solunski trgovci:
  • "Vala Bogu, vala jedinome!
  • Otkako je Dojčin preminuo,
  • Nije bolji junak proišao
  • Kroz Soluna, grad bijeloga,
  • Ni boljega konja projahao."
Kad ga je Arapin ugledao, toliko se uplašio da Dojčina poziva na piće i, navodno, oprašta mu porez. U dvoboju pobeđuje Dojčin, pre svega što ima dobrog konja koji vešto izbegava Arapove udarce, ali i nadošloj snazi zbog srdžbe. Na povratku ubija i svog pobratima Petra koji je za potkov konja od Dojčinove žene tražio da je ljubi dok Dojčin ne plati. Završni stihovi pesme malo su bljutavi za moj ukus:
  • "Eto, sele, oči Arapove,
  • Neka znadeš da ih ljubit nećeš,
  • Sele moja za života moga!"
  • Pa izvadi oči nalbatinove,
  • Te ih daje ljubi Anđeliji:
  • "Naj ti, Anđo, oči nalbatinove,
  • Neka znadeš da ih ljubit nećeš,
  • Ljubo moja, za života moga!"
  • To izusti, a dušicu pusti.
LIKOVI
Ženska imena Jelica i Anđelija vrlo su česta u našim epskim pesmama, pa je za konkretizaciju likova neophodan poziv na određenu pesmu. U dve pesme ovog ciklusa pominju se dve Anđelije: Dmitrova i Dojčinova. Lik Anđelije Jakšić narodni umetnik gradi s mnogo truda i ljubavi; opevana je kao uzor žena - mudra, snalažljiva, osećajna i bogobojažljiva; što bi narod rekao: adamsko koleno. U lik bolesnog Dojčina utkana je ideja da u teškim vremenima iznemogli junaci ne mogu mirno sačekati poslednje trenutke života. Dojčin, takoreći, ustaje iz mrtvih da bi poslednji put stao na put tiraniji, ali mu je uz epitet junački - dodata i jedna prenaglašena nota osvetnika, što pomalo odudara od narodnog religioznog pogleda da na osvetu ima pravo samo Bog. Ovde ne mislim na to što Dojčin ubija Arapina i kovača, nego što im i oči vadi za dokaz svoje pobede. Na kraju izdvojio bih još i lik Jelice iz pesme "Smrt vojvode Prijezde". Ona je "slikana" ne samo kao verna supruga, nego i kao veliki rodoljub. Jelica se ni po cenu života ne odriče vere (čitaj nacije):
  • "Volim s tobom časno poginuti,
  • Neg' ljubit na sramotu Turke,
  • Neću svoju veru izgubiti
  • I časnoga krsta pogaziti."