Autor Tema: Pilipenda - Simo Matavulj  (Pročitano 3750 puta)

Dragonfly

  • Global Moderator
  • Sr. Member
  • *****
Pilipenda - Simo Matavulj
« poslato: Mart 07, 2013, 09:31:10 posle podne »
O piscu:
Simo Matavulj je rođen u Šibeniku 12. septembra (31. avgusta po julijanskom kalendaru) 1852. Bio je jedan od petoro dece šibenskog trgovca Stevana Matavulja i Simeune Matavulj. U Šibeniku je završio osnovnu školu na italijanskom i srpskom jeziku, kao i nižu gimnaziju. Zatim odlazi u manastir Krupu kod svoga strica, igumana Serafima, ali, izgubivši volju za manastirskim životom, odlazi u zadarsku učiteljsku školu, koju završava 1871. godine. Do prelaza u Crnu Goru, 1881., on je učitelj u raznim dalmatinskim selima i nastavnik pomorske škole u Herceg Novom. U Crnoj Gori je bio nastavnik gimnazije, nadzornik škola, urednik službenih novina i nastavnik kneževe dece. Putovao je u Milano i Pariz kao vođa jedne grupe crnogorskih mladića koji su odlazili na školovanje. Tom prilikom je u Parizu ostao nekoliko meseci. U Srbiju prelazi 1887. godine (najpre u Zaječar, a potom u Beograd), gde radi kao nastavnik gimnazije i činovnik presbiroa. U Crnu Goru odlazi još jedanput da bi bio učitelj kneževima Danilu i Mirku, ali se ubrzo vraća u Srbiju. Po prirodi trezven i oprezan duh, Matavulj je počeo da piše tek u zrelijim godinama. On je postupno, ali energično izgrađivao svoj talenat, trudeći se da nedostatke svoga uskog školovanja nadoknadi ličnim usavršavanjem. On čita ne samo francuske i italijanske književnike već i naučnike i mislioce. Umro je u Beogradu 20. februara (8. februara po julijanskom kalendaru) 1908. Bio je redovni član Srpske kraljevske akademije od 30. januara 1904. U svoje vreme, Matavulj je bio jedan od najobrazovanijih i „najevropskijih“ srpskih pisaca. Dok su ostali srpski pripovedači prikazivali život samo u uskom vidiku svoga kraja, Matavulj opisuje razne srpske krajeve i ljude iz raznih društvenih slojeva. On opisuje Dalmaciju kao i Crnu Goru i Beograd, seljake i mornare kao i građane i intelektualce. Najbolja su mu dela „Uskok“ i „Bakonja fra Brne“. U prvom slika patrijarhalni moral i viteštvo gorštaka iz crnogorskog krša, a u drugom primorske seljake i franjevce jednog katoličkog manastira iz Primorja, na osnovi ličnih utisaka i uspomena iz svoga đakovanja u manastiru. „Bakonja fra Brne“ je pisan vedrim i dobrodušnim humorom, sa diskretnom podrugljivošću prema svetim ljudima, no bez sarkazma i tendencija, slično postupku Anatola Fransa, čija je dela cenio i koga je i lično poznavao. To je njegovo najbolje delo, prepuno humora, živopisnosti i pronicljive psihologije. To je, ujedno, i jedan od najboljih romana srpske književnosti. Najpoznatija njegova pripovetka je „Pilipenda“, koja opisuje unijaćenje Srba iz Petrovog polja u Dalmaciji. Matavulj se odlikuje oštrim i trezvenim posmatranjem života, sposobnošću da zapazi i odabere karakteristike lica i situacija, da to kaže zanimljivo, neusiljeno i jednostavno. On ne izmišlja ni fabulu ni epizode, niti ih razvija prema sopstvenim afektima i raspoloženjima. Lica i događaje traži u životu, upravo u spoljnom životu, u onome što je dostupno čulnim opažanjima, i događaje razvija u granicama životnih mogućnosti.

   


    Književni rod: epika
    Književna vrsta: pripovetka
    Tema: Pripovetka gogovori o stradanju pravednika, Pilipa Bakline, čoveka koji više voli dušu od stomaka. To je priča o čoveku koji nije hteo izneveriti svoju veru ni po cenu opstanka
    Ideja: Poruka može da bude i ona narodna: "...nemoj, sine, izgubiti duše; bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogr´ješiti dušu".
    Mesto i vreme radnje: To je bilo zimi godine 1843. Zbog neobično slabe ljetine, još s jeseni, zavlada glad po gornjoj Dalmaciji. Pred Božić malo koja kuća imađaše nješto žita, a zbog slabog saobraćala u ono vrijeme, žito je sporo dolazilo s mora u gradove, a bezdušni trgovci udariše prevelike cijene; u selu Kričke.

Analiza pripovetke:
Pilipenda

Selo K. je naseljeno samo pravoslavcima, od kojih su se neki već upisali u „carsku vjeru“, odnosno, postali unijati (grkokatolici). U centru sela se nalazi mala pravoslavna crkva, dok se ogromna unijatska gradi na kraju sela. Zima je i vlada glad među stanovništvom, zbog izuzetno slabe letine. Sreska vlast deli žito narodu. Katolici dobijaju na poček (otplaćuju nakon nove letine), dok pravoslavci dobijaju na poklon, pod uslovom da postanu unijati. Pilip „čiji benevreci bjehu sama zakrpa“, ne sme da stavi dve pregršti, većma crna nego žuta kukuruzna brašna, u kotao za kačamak, jer će idućeg obroka ostati bez hrane. Od malo brašna Pilipenda i njegova žena skuvali su kačamak. Prizor njihovog jedenja je ono što je potresno. Zavisnost od pregršti brašna i udaljavanje dvoje ljudi pri jelu podstiče misao o čudovišnosti gole, ljudske egzistencije. Pošto se prekrstiše, počeše polako, oprezno žvakati, odmeravajući, nesvesno, brzo i krišom, jedno drugom zalogaje. To nesvesno i potajno odmeravanje predstavlja sam užas ljudskog trpljenja, gde se plemenitost gubi u unutrašnjosti drvene posude kačamaka, više prazne nego pune. U gladi čovek gubi svoj lik. Ta glad je oličena u liku strahovite utvare, koja davi narod Petrovog polja, koje se crni na suhomrazici. Sama ravan Petrovog polja, sva gola od bure i suhomrazice, postala je ružna i crna, neugodna sama za sebe, pa i zbog hladnoće, gladi, i nesreće, koja bije ljude. Matavuljev Pilipenda nije očajnik u pejzažu. On je samo nemoćan pred socijalnom nesrećom, ali nije očajnik u golotinji Petrovog polja. Njegov gnev je gnev čoveka koji je došao u procep između gladi i časti. Rešio je da sačuva čast, i time se iskazao kao čovek visokih moralnih vrednosti. Vera je za njega oznaka narodnosti, i on nagonski oseća da je nametanje carske vere samo još jedan način više za nacionalno porobljavanje i ugnjetavanje, koje se sprovodi nad ljudima njegovog kraja.
On i njegova sitna, ružna žena Jela sakupili su dva bremna smrekinih panjeva i nekoliko grabovih cepanica da u gradu pordaju. Iamaju još dve kokoške, petla i magarca. Za to malo drva jedva mogu kupiti nešto brašna, a Jela nema povezače, pajadikuje jer gologlava ne može u crkvu.

    Jadni ti smo, šta ćemo? Za ovo nećeš uzeti ni pet šestica, koliko treba za brašno, a ja gologlava ne mogu na pričešće, te će se reći da smo se i mi upisali!

Pilipenda pusti glas, koji je nalikovao na režanje ljuta psa, pa izbuljivši krvave oči na ženu, zapita kroz zube:

    A hoćeš li da se upišemo u tu... tu... vjeru?
    Sačuvaj Gospode! - reče Jela ustuknuvši i prekrstivši se.

Onda Pilipenda uđe u magareći pregradak i donese najbolju kokoš. Jela, užasnuta, viknu:

    Ma zar Pirgu? Hoćeš da prodaš Pirgu?

Pilipenda samo reče: "E, ja!" pa dohvata dugački štap i pođe za magarcem.

Dok putuju prema gradu, Pilipenda toplim rečima teši Pirgu: "Ej, moja Pirgo, žao mi te, ali mi je žalije sebe! Oplakaće te Jela, lje!" Zatim se obraća BOGU. On se obraća Hristu, „Bogo moj“, naglašavajući svoju nepokolebljivost i istrajnost duha u toj prisvojnoj zamenici „moj“. On ide za magarcem s tovarom drva i razgovara s Bogom kao sa nekim od svojih seljaka: „Bogo moj, zašto Ti šalješ glad na ljude, kad je meni jadnom težaku, žao i stoke kad gladuje!? I zašto baš šalješ bijedu na nas težake, koji Te više slavimo nego lacmani, siti i objesni?!” Pilipenda žali i magarca Kurijela, i kokoš Pirgu, koju mora da proda, da bi Jela kupila maramu, jer gologlava ne može na pričest, i sebe i ona sela na rubovima Petrova polja.
U njeko doba Pilipenda ču iza sebe tutanj koraka; uporedi se i pođe s njim Jovan Kljako. Bješe to živolazan starčić, koji je prije dvadeset i pet godina učestvovao u šibeničkoj buni protiv vladike Kraljevića, kad ono htjede da pounijati pravoslavne Dalmatince, a sad Kljako, pod starost, ipak prevjeri! Nazva boga Pilipendi i dodade:

    A, jadan Pilipenda, smrznu li se?
    Valaj da hoću da se ukočanjim ovđe, nasred puta, ne bih zažalio!
    A jadan, a što ti... a što se ti ne bi upisao?

Pilipenda odvrati:

    Valaj, neću, pa sad crkao od gladi! A nećete dugo ni vi svi, pa da vam je car poklonio cijelo Petrovo Polje!

Kljaku i drugovima mu Pilipenda bješe živi, oličeni prijekor;... Izmenjaše još nekoliko rečenica, pa Pilipenda pljunu u pravcu Kljake. Njega nije mogla da uplaši ni strahovita avet gladi, ali udarac namenjen Jovanu Kljaku, koji ga nagovara da se pounijati, a dosuđen nedužnom magarcu, izmamljuje mu suze. Udario je svog pomagača u borbi za opstanak, a želeo je da iskali svoj gnev na Kljaku, koji je preverio.
Idi na vrh stranice!
   
Simbolika imenica Kurijel i Pirga

U imenu Pilipendinog magarca Kurijela sadržana je izvesna simbolika. Reč „kurijalisti“ označava katolike, koji priznaju papi neograničenu vlast u crkvi. Na kraju pripovetke, Pilipenda udara svoga magarca, vernog pomagača u borbi za opstanak, i sedne na ivicu puta i zaplače se, što je iskalio bes na nedužnoj životinji. Simbolika postoji i u imenu Pilipendine kokoške Pirge. Grčka reč „pirgos“ znači tvrđava, kula sagrađena uz manastir za odbranu od gusara. Pilipenda ne želi da proda Pirgu, iako žena Jela nema povezaču da ide u crkvu na pričest, a gologlava ne može. I Pirga je Pilipendina duhovna odbrana protiv onih koji žele da zamru srpska ognjišta. Pilipenda je kratka pripovijetka Sime Matavulja. Prvi put je (sa podnaslovom: "Iz gornje Dalmacije") objavljena u mostarskoj "Zori", 1901. godine, a potom je uvrštena u zbirku "S mora i s planine". Pripovijetka je bazirana na istorijskim činjenicama, odnosno na unijaćenju Srba u Petrovom polju (Dalmacija), koje se odigralo u 19. vijeku, počevši od 1832. godine, u selu Kričke.
Razgovor o pripoveci

    O čemu govori ova pripovetka?
    O Pilipu Baklini, čoveku koji i u najvećim iskušenjima kao što je borba za goli život, neće da se odrekne svoje vere i nacije; govori o teškom životu siromašnog srpskog pravoslavnog seljaka, koji ne želi preći u drugu veru, iako bi mu to pomoglo da lakše prebrodi tešku ekonomsku situaciju u kojoj se nalazi.
    Kako žive Pilipenda i njegova žena Jela?
    Siromašno, žive u jednoj trošnoj kući pokrivenom slamom, imaju dve kokoške,petal i magarca. "Tako izgledahu kao dva kipa, koji oličavaju glad i nemoć!"
    Zašto jedno drugom mere zalogaje dok jedu kačamak?
    U gladi čovek gubi svoj lik
    Ko na scenu stupa kad je ceo kraj je zahvatila ljuta glad?
    Sreska vlast
    Kako?
    Deli žito narodu. Katolici dobijaju na poček (otplaćuju nakon nove letine), dok pravoslavci dobijaju na poklon, pod uslovom da postanu unijati.
    Ko je sve prešao u "carsku veru"?
    To učiniše kapitan, ađunto, čauš (seoski knez, zamjenik mu i raznosač službenih listova) i još sedam-osam domaćina. To se zvalo: "upisati se u carsku vjeru!"
    Zašto je Pilipenda "živi prijekor" svojim sunarodnicima?
    Zato što Pilipenda i po cenu fizičkog nestanka ne želi da preveri, zato jer pokazuje da je moguće istrajnošću odupreti se i sačuvati vlastiti identitet.
    Ko naročito ubeđuje Pilipendu da pređe u "carsku veru"?
    Meštanin, unijat Jovan Kljako
    Ko reaguje Pilipenda?
    Odbija, i u besu udari štapom magarca Kurijela.
    Zašto posle toga Pilipenda plače?
    Oseća da je gadno pogrešio što je svog pomagača magarca u borbi za goli život nepravedno kaznio da bi ublažio svoj bes.

Glavni lik:
Pilip Baklina (Pilipenda) je siromašan seljak, namrštenog čela,krupnih žućkastih zuba ispod četkastih prosedih brkova. visok je."Bješe krakat, duga vrata i oble glave. Benevreci na njemu bjehu sama zakrpa, a njekada crvena kapa, od plijesni crna, natakla mu se do klepastih ušiju. "Živi sa ženom Jelom, a dva sina su mu otišla na rad u Primorju. Ima starog magarca Kurijela, dve kokoške i petla. Unijat Jovan Kljako nagovara Pilipendu da sledi njegov primer i da će mu tako biti lakše. Svađa imeđu njih se umalo pretvara u tuču. Jovan Kljako beži, a Pilipenda iz besa udari štapom magarca Kurijela, nakon čega se posrami i zaplače. Matavulj u Pilipendinom liku ne nudi oličenje zatucanog vernika, već ubogog težaka, koji drži do svog ponosa i svoje narodnosti. Njegova postojanost je gotovo nagonska, izvire iz prirode, kaljene u surovoj borbi za goli opstanak. Pilipenda je nepotkupljivo privržen pre svega višem načelu, da se duhovna pripadnost ne sme menjati pod pritiskom i ucenama. Ceo kraj je zahvatila ljuta glad. Pilip, čije ime se u Bibliji dovodi u vezu sa množenjem hlebova, a prezime Bakljina sa svetlošću, predstavlja svetlo vere, koju čini neizmerna snaga i plemenitost, da se i po cenu gladi ne izda duša. Petrovo polje i ubogo selo Kričke u njemu, asocira svojim imenom na apostola Petra, koji se tri puta odrekao Hrista, kao što su se i Pilipendini sunarodnici odrekli svoje vere pradedovske. Zima, i glad, i kamen, i vetar i misao o opstanku i neljudska slika stvarnosti sastavljena od tih elemenata, oblikovana je jezivom jasnoćom, koja boli. Taj vetar je nasilan i nemilosrdan u svom besu prema Jeli, koja skuplja panjeve, jer treba ih prodati, da bi se kupilo brašno. Opor je i mukotrpan njihov život, ali ga oni ne prodaju za bolji, jer ne žele da izgube dušu. Pilipendino uverenje je tim čvršće, što on do njega nije došao ni po čijem nagovoru, ni iz knjiga, već iz osećanja da je obraz preči od stomaka. Pilipendina čvrstina u vreme gladi liči na legendu, i Matavulj stvarnu sliku individualnog ponašanja podiže do nivoa legende. Ovekovečena sveta reč „srpski Rist“, „moj Rist“, u pripoveci Pilipenda osvećena je božanskim logosom, koji joj podaruje snagu i delotvornost. Tu se odvija proces susretanja božanskog i ljudskog, tj. onog zakona koji stoji iznad čoveka i njegovih konačnih sudova.