Autor Tema: "Kad su cvetale tikve" - Dragoslav Mihailović  (Pročitano 1018 puta)

Little Miss Sunshine

  • Global Moderator
  • Newbie
  • *****
"Kad su cvetale tikve" - Dragoslav Mihailović
« poslato: Mart 08, 2013, 01:56:32 pre podne »
Dragoslav Mihailović:
Dragoslav Mihailović (Ćuprija, 17. novembar 1930) je srpski književnik, redovni član SANU, dobitnik mnogih književnih nagrada i priznanja, prevođen na više evropskih jezika. Rođen u Ćupriji, studirao u Beogradu Filozofski fakultet na Grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik. Sa dvadeset godina biva hapšen i poslan na Goli otok. Fakultet završava 1957. godine, ali ne uspeva da nađe stalno zaposlenje i često je menjao posao. Roman „Kad su cvetale tikve“ prvi put je objavljen 1968. godine i izazvao je u to vreme značajnu reakciju socijalističkog režima. Predstava koja je trebalo da se igra po ovom romanu je zabranjena, a sam autor tvrdi da ju je Josip Broz lično zabranio. Sem ovog, Mihailović je objavio i sledeća dela:
  • „Frede, laku noć“
  • „Petrijin venac“
  • „Čizmaši“
  • „Goli otok“
  • „Crveno i plavo“
  • „Vreme za povratak“
  • „Gori Morava“
"Kad su cvetale tikve"
  • Književni rod: epika
  • Književna vrsta: roman
  • Autor: Dragoslav Marković
  • Mesto i vreme radnje: Dušanovac za vreme II svetskog rata i prve decenije posle toga
  • Glavni lik: Ljuba Šampion
  • Tema: Sudbina Ljube Šampiona
  • Ideja (poruka): Osnovna ideja dela mogla bi se ilustrovati Šantićevom porukom: "Bolji su svoji i krševi goli, no cvjetna polja kud se tuđin kreće". Uz to nameće se zaključak kako su uslovi života i društvene okolnosti presudni za pojedinca, tj. njegov karakter, s čim se ja ne bih složio, jer uvek imamo izbor. U suprotnom svi bismo, u socijalističkom režimu, prošli kao Ljuba ili čak gore od njega. Dakle, ovde je pre reč o neskladu između želja i mogućnosti. "Nije siromah ko malo ima, već ko mnogo želi"; "Junakova majka najpre zaplače."
Fabula
“Kad su cvetale tikve” kratki je roman sa prilično jednostavnom fabulom. Narator je Ljuba Sretenović Šampion, nekadašnji prvak u boksu, a sadašnji jugoslavenski emigrant u Švedskoj. Ljuba priču počinje predstavljanjem i opisom trenutnog stanja, a onda priču vraća u prošlost i priča je bez prekida i većih digresija do kraja. Iz perspektive sadašnjosti, života u senci ili privida života, Ljuba se retrospektivno okreće prošlosti, Dušanovcu 50-ih godina. Njegova ispovest je naročitog tipa. Prva rečenica priče je: “Ne, neću se vratiti”. Po njoj možemo zaključiti da je lik u dilemi da li da dođe ili ne dođe u domovinu. U njemu se bore dve sile – nostalgija, koja ga vuče nazad, i strah od kazne zbog ubistva, koja ga sprečava da se vrati. Po prvoj rečenici može se zaključiti da je njegova konačna odluka da se ne vrati i da ta sila pobeđuje. Ali po zadnjem pasusu, u kome se obraća naratoru, vidi se da mu ta odluka i nije tako jednostavna: “A vi, ako nekad odete na Dušanovac, pogledajte ga dobro. Čujem da se dosta promenio; ako. Tada ćete se možda setiti da ovde živi jedan čovek koji i kad stoji i kad hoda, i kad se smeje i kad spava – plače za njim; jedan čovek koji još može da se uzda – jedino u rat.” Ovde on misli na jedan “mali pametan rat” kad bi domovina pozvala dijasporu i ponudila mu amnestiju, a on se “čist” borio za nju. On priča svoju priču o svom ratnom detinjstvu, letu 1944. kada zbog bombardovanja nisu išli u školu što je bio pravi raj za njega. Priča o svom prvom seksualnom iskustvu kada mu je ***** - kelnerica "skinula junfer" a u pitanju je bilo grupno silovanje. Priča o tome kako je sa društvom jurio "ribe"po Dušanovcu, o posledicama sukoba Staljin – Tito po njegovu porodicu, o tome kako su 1948. u političkim previranjima stradali "ćale" i "burazer", o boksu i napredovanju u karijeri, kako se zamerio mangupskom kralju Stoletu Apašu na jednoj igranci zbog dugonoge brucoškinje iz Kragujevca zbog čega će kasnije glavom platiti Ljubina sestra Dušica, o majci koja je doživela nervni slom i umrla jer se jedan ludak uhvatio devojaka i boksa, a druga dva ludaka politike (a jedino dobro dete joj stradalo). Ljuba će se osvetiti Stoletu, tada bolesniku od tuberkuloze, a potom će prekinuti sve veze sa sredinom u kojoj je odrastao i emigriraće najpre u Austriju, a potom u Švedsku. Iz završne rečenice romana shvatamo da Ljuba Šampion svoj život u Švedskoj doživljava kao konačno izgnanstvo iz zemlje za kojom će zauvek čeznuti. Njegov život je život u senci, turobna zamena za prošli život na Dušanovcu. Odnos prošlost-sadašnjost, Jugoslavija - Švedska jasno je predočen i u uvodnom delu romana. Ljuba voli svoju ženu Inge i usvojenog sina Arnea, ali kad ga uhvati nostalgija u stanju je da vozi tri dana i tri noći do granice sa Slovenijom, otvori prozor, udiše naš vazduh i sluša naš jezik i potom se vrati "kući".


 
To je priča čoveka koji svodi račune i pita se šta je u njegovoj prošlosti bilo presudno za njegovu čemernu sadašnjost, šta je biorazlog njegovog izgnanstva iz pravog života u svet senki? Citat koji je Mihailović stavio na početak svog dela, a koji svojom arhaičnošću i visokim stilom odskače od modernog romana, pruža odgovor na ovo pitanje. Reč je o citatu Danilovog učenika (XII-XIV vek) koji govori o onima koji "lišeni slave svoje" i vođeni"silama kuda neće" stigoše na konačno odredište života. Ovaj epigraf je zapravo ugao iz kog pisac želi da posmatramo junakovu sudbinu. Kad se Ljuba pita: "Jesam li ja ovo? " i šta je to što ga je u životu dovelo do švedske čamotinje, to je upravo pitanje o silama koje nas protiv naše volje vode kuda nećemo do konačnog poraza i poniženja. Pripovedač često koristi zamenice ovako i ovoliko da objasni izgled ili veličinu nečega. Kao da se sa čitaocem nalazi u istoj sobi. Mnogo koristi žargon. Na dva mesta u tekstu spominju se tikve i to pre i posle tuče Ljube i Stoleta. Navodno, “tuberani” umiru kad cvetaju tikve, a to nije bilo u vreme tuče. Spominjanje tikava bio je deo njihovog verbalnog izazivanja pre tuče. Posle tuče tikvine cvetove spominje Stole. Pita Ljubu da li ih je kad video, a kad ovaj odgovori da se ne seća, Stole kaže da on jeste “onda, iza šumice. Bilo ih je u onim kukuruzima.” Reč “onda” upućuje nas da se to odnosi na neki slučaj koji je poznat njima obojici, a to bi moglo biti u leto 1944. kad je Ljuba “izgubio” nevinost ili kada je Stole silovao njegovu sestru. Tako se naslov “Kad su cvetale tikve” može povezati i sa mogućim “naslovom” “Kad smo gubili nevinost”.
Glavni lik romana Kad su cvetale tikve
Ljuba nema nekih posebnih dilema, djeluje po nahođenju i po “zakonima nužnosti i verovatnoće”. Čak i kad je u pitanju osveta, on zna šta treba raditi i nema dilema, samo čeka pravi trenutak. Zbog osvete se ne kaje. Nostalgija, na koju je osuđen da se bori bez nade da je pobedi ili da je se makar oslobodi Ljuba Šampion, ne opravdava zlo i nasilje koje je vladalo u njegovom "rodnom" životu i kraju, ona samo još jednom ispostavlja na dnevni red umetničkog osmišljavanja sveta problem identiteta pojedinca, mesto i ulogu prostora prebivanja u formiranju tog identiteta i čuvanja njegove celovitosti u sudaru sa nepovoljnim uslovima i prilikama života. Život beogradske periferije, na kojoj raste Ljuba Šampion, temelji se na principu jačeg i dominacije sile. Taj princip uslovljava stalno nasilje na koje se junak, sasvim prirodno, toliko navikava da ga shvata kao jedini mogući način bitisanja, kao normu postojanja. Čak i kad sledeća žrtva nasilja postane njegova sestra, on ne preosmišljava situaciju. Smrt sestre izaziva želju za osvetom i kažnjavanjem krivca, a ne podsticaj da se odrekne sile i nasilja.
Umesto predgovora
Kad su cvetale tikve je naziv romana Dragoslava Mihailovića, objavljenog 1968. godine. Ovaj prvi Mihailovićev roman, od tada objavljen u više od dvadeset izdanja, zauzima značajno mesto u srpskoj književnosti i kulturi poslednjih decenija XX veka. Roman je u vreme izdavanja izazvao značajnu reakciju socijalističkog režima. Danas se roman „Kada su cvetale tikve“ preporučuje u srednjoškolskom obrazovanju Republike Srbije i preveden je na trinaest jezika. Na poziv redakcije NIN-a i Zavoda za udžbenike, glasovima desetorice kritičara roman je izabran na off-listu deset najboljih romana od onih koji su od 1954. do 2004. godine nezasluženo ostali bez NIN-ove nagrade — prestižnog književnog priznanja. Kritičar Marko Nedić, karakteriše roman Kad su cvetale tikve „kao vrlo složen i u osnovnom sadržinskom sloju romaneskne priče i njenog značenja, i u tretiranju glavnog junaka i njegovog karaktera, kao i u ključnim tačkama u motivaciji teksta“. U romanu je uočljivo nekoliko važnih elemenata njegove strukture i primenjenog narativnog postupka koji su međusobno povezani. Jedan od njih odnosi se na priču romana u prvom licu i na posebnu ulogu koju u pričanju ima jezik književnog junaka, ujedno i naratora dela, drugi na način na koji on doživljava odlazak iz Beograda i način na koji prikriva želju da se u njega nekad ipak vrati, sledeći na korišćenje narativnih sredstava da bi se priča romana razvijala po zakonitostima dobro komponovane prozne celine. Među najvažnijim momentima svakako je narativna perspektiva iz koje se saopštava sudbina Ljube Šampiona. U tom kontekstu je veoma važno što se glavni lik i fiktivni narator tokom cele priče obraća nekom svom nevidljivom slušaocu i pasivnom sagovorniku, koji se, nijednom ne oglašava vlastitim iskazima