Autor Tema: Oktobarske boje i moje raspoloženje (SASTAV)  (Pročitano 14366 puta)

Baskervil

  • Global Moderator
  • Newbie
  • *****
Oktobarske boje i moje raspoloženje (SASTAV)
« poslato: Jun 23, 2013, 07:51:14 posle podne »
Oktobarske boje i moje raspoloženje

     Jesen – moje omiljeno godišnje doba. Ima na milione nijansi narandžaste, žute, crvene ali ima tu i zelenih, pored toga oktobra je moj rođendan i to još više popravlja moje raspoloženje.
     Iako znam da većina ljudi ne voli jesen ne slažem se sa njima. Volim sve ono što oni verovatno ne vole. Volim kišu – ne jaku kišu, koja pravi poplave i štetu već onu blagu, nežnu, volim vetar koji mrsi kosu i golica lice, volim te oktobarske boje, od zlatno-žute, preko jarko narandžaste i crvene do smeđih i braon nijansi. Takođe tu je i voće – slatko voće. Na hiljade jabuka, krušaka, dunja i grozdova koji kao da čekaju da ih neko ubere i sa slašću pojede. Iako ponekad jesen zna da bude sumurna i hladna volim da vidim slanu na travi koja se presijava na jutarnjem suncu. Ponekad sakupim lišće različitih boja i crtam ih, senčam a nekad ih bojim... Sa sestrom tokom hladnijih dana izađemo i posmatramo kako nam vazduh izlazi iz usta i noseva i izgleda kao para. Dok sam bila mala roditelji su mi govorili o kraljici jeseni, pričali su mi priče o njoj. Ona dolazi u svojim zlatnim kolicima i čarobnim štapićem čini da voće uzri, postane slađe, sočnije, kako svaki list oboji zasebno i kako se svaki put svađa sa snežnom kraljicom i princezom leta, tako da su i oni doprineli mojoj ljubavlju prema ovom godišnjem dobu. Kada dođe jesen takođe volim da budem da budem sama i posmatram svet oko sebe. Možda će neko misliti da nešto nije u redu samnom, ali zaista, da li neko ikada zastane da pogleda ono što ga okružuje. Većini oči služe da gledaju samo da se ne bi spokatli, onima koji misle samo na svoj život – svoj i ničiji više. Niko od njih ne zastane da pogleda oblake pred zalazak Sunca, te ružičaste, ljubičaste, modro plave i sive boje koje je priroda stvorila. Niko ne pogleda zvezde, te sitne tačkice koje mi vidimo a koje su tako lepe, niko ne pogleda cveće, ne pogleda i ne vidi ono što mu je pred nosem ali kad bude jarko želeo da to vidi možda neće moći i kajaće se zbog toga. Ja gledam oblake, nebo, zvezde i cveće, ima puno stvari koje nisam videla i koje možda neću videti ali zadovoljna sam onim što imam – ono što nemam, za njim neću plakati – svi bi trebali da obratimo pažnju na ono što imamo jer ukoliko ga izgubimo videćemo da nam je potrebno više, mnogo više nego što zapravo sada mislimo. Jesen mi donosi puno uspomena lepih i ne baš toliko lepih, neke od njih me ponekad razneže pa onda uzmem fotografije i gledam sebe srećnu bez ikakvih misli koje bi škodile toj sreći, nasmejano malo dete bez briga o tome da li će moći da popravi neku ocenu, da li će ukoliko je ne popravi moći da nastavi školovanje...
     Jesen je godišnje doba koje najviše volim i čvrsto verujem da će tako i ostati bez obzira na sve drugo, uvek ću voleti te oktobarske, jesenje boje, uvek ću voleti ono što me okružuje, a uspomene – uspomene su nešto što niko nikada neće moći da mi oduzme...