Autor Tema: Nekoliko sastava! :)  (Pročitano 2760 puta)

Baskervil

  • Global Moderator
  • Newbie
  • *****
Nekoliko sastava! :)
« poslato: Jun 23, 2013, 07:26:20 posle podne »
Tu je…
 
 
 Krstarim mislima po bespucu vecem od svemira i ljudskog uma,trazeci nesto sto mi pripada, nesto sto sam izgubio, ko zna gde i ko zna kad.
 Skoro je nemoguce pronaci nesto tako malo, ali tako vazno – kao magnet privlacno u ovom ambisu snova i neistinitih zelja. Osecam se tako mali. I pronasao sam, sasvim slucajno, uspomene od kojih sam do sada bezao, naviru snaznije nego i sam zivot. Ostao sam sam, zvezdama i mesecinom sakriven od tvojih pogleda. Put koji se nazirao iz upijenog neba u mojim ocima ostao je bez tebe. Kada je trebalo da mi kazes istinu, ja sam lutao u svetu bajki, spoticuci se u magli pesama, knjiga i reci. Bio sam kao bez ociju. Kao neko kome je potreban prijatelj, mozda i nesto vise. Lutao sam po mracnim poljima ljudske mrznje i pohlepe, istine i lazi. Da znas samo, kako sam zeleo zameniti mesec i citavo ovo bespuce, za samo delic sunca, ali ga niko nije hteo. Trazio sam te u prostorima snova, u melodiji vetra. Trazio sam sebe i dozivao te u kapima kise, u vrtlogu besanih noci.
 Ti si negde daleko. Mozda drhtis zbog ponovnog susreta. Ili se mozda plasis da cu ti pruziti deo slomljenog meseca iz svog detinjstva… tu je… jos uvek ga niko nece. Moje su zime i sada tako bele i svetle i zvezde jos uvek istim sjajem bdiju na nebu. Ali ne mogu o tebi da sanjam kad sam i sam jos tako daleko u zbrkanom lavirintu misli iz kojeg nema izlaza.
 Mozda cemo se jos sresti. Svet je mali. Mozda je i bolje tako. Ti ces za mene biti samo neki stranac, neko ko nije iz moje galaksije, neko ko je dosao iz mog detinjstva, i jos uvek stoji u onom bespucu sa komadicem sunca koji mi nisi dala.



STRAH
 Hajde,reci mi čega se plašiš...Ne,ne želim da te povredim,samo me zanima koji su tvoji najveći strahovi.Zbog čega me to zanima?Pa,želim da vidim da li je tvoj strah isti kao kod svih ostalih,ili se bar malo razlikuješ od drugih...Naravno,za uzvrat ćeš i ti spoznati moj najveći strah.Serviraću ti ga kao na tacni.Eto,zamisli da smo u restoranu.Tvoj strah biće specijalitet kuće,a ja ću biti tvoj počasni gost.Dakle,postoji više strahova...Oh,pa to je super,zasitiću se jednom za svagda!Šta imamo danas na meniju?Paukovi...?Mrak...?Visina...?Dragi moj,shvataš li da ja umirem od gladi?Ne,naravno da se nisam zasitila!Pa,pošto sam još uvek gladna,moraću da se zasitim svojim strahom.Slušaj me pažljivo...
 Svake noći plašim se da idem na spavanje...Ne zato što me ispod kreveta čeka neko,ili zato što će me mrak pojesti,već zbog sna.Plašim se da zaspim,da opet sanjam ono što me muči i što me izjeda iz dana u dan.Sanjam...sanjam sebe kako sedim u uglu mračne sobe.To nije moja soba,niti je to ova prostorija,to je sam pakao!Sedim sama,zgrčena i bespomoćna,dok se u meni smenjuju osećanje tuge,bola,sreće i razočarenja.Jedno vreme vidim sebe kako očajnički plačem,a kasnije vrištim od smeha.Zidovi su oblepljeni slikama mojih prijatelja...Kada dotaknem bilo koju sliku,iz nje poteče krv,i čujem srceparajući vrisak,koji me tera da poludim!Želim da ta galama prestane,ali protiv svoje volje kružim po sobi,prelazeći rukama preko slika,i gledajući kako slike nestaju u reci krvi.Ubrzo shvatam da se davim u toj reci,i da mi niko ne može pomoći.
 Kada se probudim,znoj obliva celo moje telo,a mišići na telu se grče i opominju da mi se strah uvukao pod kosti.Štipam se po telu,želeći da oteram taj strah,a nisam ni svesna da je upravo otišao-sa onim snom...Molim Boga da usliši moje molitve,i da više nikada ne sanjam takve stvari!Međutim,shvatila sam da taj san ima neko značenje...Kada bi mi kroz glavu prošle sve one slike,i kada bih se setila da posle svakog sna na onom zidu ima sve manje slika,došla bih do neverovatnog zaključka...U snu sam sama,zar ne?Na zidu ima sve manje slika,zar ne?Na slikama su moji prijatelji!Shvataš li?Taj san...nije on moj najveći strah...Tačno je da se plašim krvi,mračne prostorije,čak se plašim i same sebe!Međutim,te stvari me ne mogu zaplašiti kao što me plaši činjenica da...da polako gubim sve prijatelje...Da li sada razumeš?Svaka slika,svaka kapljica krvi označava po jednu osobu u mom životu.Prva slika koja je iščezla sa onog zida je Lenina.Znaš li šta se desilo sa njom?Jednog dana je spakovala kofere,bez ikakve najave i objašnjenja,i zauvek otišla u Australiju,na drugi kraj sveta...Znaš li šta se desilo sa Suzan,Niki i Meri?Pre mesec dana poginule su u saobraćajnoj nesreći!Ah,tako se plašim!Kako da sprečim gubitak mojih prijatelja?Kako da vratim sve one slike koje su otišle u nepovrat?Znam da vreme ne mogu vratiti unazad,ali mora postojati način da se stvari promene.Mora da postoji neki način...
 Ti drhtiš...Za trenutak si zaboravio sve paukove na ovom svetu,i na sve visoke građevine,zar ne?Naravno da si zaboravio...Shvataš li sada da je veći strah upustiti se u jedan moj san,nego pustiti leglo paukova da gmižu pa tvom telu?Priznaćeš,ni za šta na svetu ne bi poželeo da se nalaziš u mojoj koži.San u kome živim je zastrašujući,pun strepnje i neizvesnosti,ali java je još gora.Očekivati svaki dan poziv smrti,gledajući kako najbolji prijatelji odlaze,jedan po jedan,u beznađe,užasna je stvar.Pa,današnji obrok bio je veoma obilan,mora se priznati...Ako u skorije vreme ne vidiš svog omiljenog gosta na vratima restorana,znaćeš šta se desilo.Igra je završena.



Pred jednim umetnickim delom
 
 Ustala sam rano da ukradem suncano jutro letu,kojem se blizi kraj.Nebo je bilo vedro bez ijednog oblačka,sunce se probijalo kroz ogromne krošnje.Koračala sam krivudavom stazom osluškujući cvrkut ptica.Ništa drugo sem tog nestašnog hora nije remetilo moje misli koje su neumorno lutale prošlošću.
 Osećala sam kako sa izuzetnom lakoćom osvajam breg.Iza krivine sam ugledala crkvu svetog Teodora kako blješti okupanim jutarnjim suncem.Pozelela sam da zakoračim s one strane gvozdene ograde I u miru se predam molitvi.Ali vrata su bila zaključana.Razočarano sam se okrenula razmišljajući kuda dalje,kad spazih ljupku kućicu blizu crkve.Neodoljivo je podsećala na pribivaliste junaka iz bajke.Mozda na onu u koju je svratio pinokio,gde ga je lutka ucila lepim manirima.
 Onda ugledah taj stočić koji mi je privukao pažnju.Bio je mali,okrugao od betona,na jednoj nozi.I ne bi bio nista posebno dam u duh nije udahnuo slikar Bora Subić..Stajala sam ispred kuće I netremice ga posmatrala.Vlasnik me je primetio I posao mi u susret.I on je ranoranilac poput mene sto se ne bi moglo reci za stanovnike ostalih kuca.Ljubazno me je pozvao da pogledam njegovu izlozbu.Sve slike su mozaici.Portret Nikole Tesle,Mona Lize,novi grb grada Vrsca I druge.Cika Bora mi je osvakoj posebno kao objasnjenje sta predstavlja,kad je I kako nastala.
 Ali najlepsi utisak na mene je ostavio onaj njegov ljupki stocic.Pravi stocic na pravom mestu.Tezak pedesetak kilograma,stajao je pred kucom prkoseci Kosavi.Ona se dobro namucila ne bili ga oduvala,ali uzalud.Ma koliko se trudila nije ga pomerila ni milimetar.Njegova okrugla ploča kao I nogica bile su oblozene raznim kamencicima u boji.Svaki od njih cika Bora je farbao tako sto je mesao krec,ulje I boje.Stvarao je mozaik.Ta mesavina odolevala je I kisi I snegu.
 Zato je malecki sto stajao godinama ne menjajuci izgled.Ako mi ne verujete uverite se sami.Kada sam krenula cika Bora mi je poklonio ruzu iz svoje baste I par sarenih kamencica.Osecala sam se kao Alisa u zemlji cuda jer me je stocic podsetio na onaj iz pomenute bajke.Samo sto nije stakleni.A umesto kolacica na kome pise “pojedi me” na njemu su stajale dve kafe kojom me je slikar posluzio.Dok sam pila I caskala sa umetnikom razmisljala sam o njegovom delu.I zakljucila da je uspeo da stvari magicni predmet kojim se ulazi u bajku.Stocic je toliko mocan,da verujem da cu sledeceg puta kraj njega zateci Alisu,Sesirdziju I Belog zeca kako sa cika Borom piju caj.



Razumeju li nas roditelji dovoljno/Odnos dece i roditelja (rasprava)
 
 Doba u kojem trenutno zivimo, doba adolescencije, sazrevanja na pshiholoshkom i fizichkom nivou, ali kulminantno i doba sukoba mishljenja i znatno pogorshanih odnosa sa autoritetima, najvishe roditeljima, dovodi do opshte zbrke; roditelji misle da nisu dovoljno dobri vaspitachi, a deca, pak, da ih niko ne razume, da nemaju podrshku.
 Ako se direktno postavi pitanje:" Da li nas dovoljni dovoljno razumeju", kao i svaki pubertetlija odgovoricu odrichno. Smatram da roditelji vrlo chesto nisu svesni haosa koji se nalazi u nama i okolo nas, pa na neke dechje pogreshke deluju prestrogo. Sa druge strane, nisam ni za totalan drugarski odnos izmedju dece i roditelja niti za apsolutno povladjivanje i dopushtanje svakog hira deteta.Dete očekuje (makar podsvesno) autoritet i treba da ga ima. U ovom vremenu, chini mi se da sredine nema.. ili su roditelji previshe strogi ili su svojom preteranm i nerazumnom ljubavlju i popustljivoshcu daleko od zvanja ''dobrog roditelja''. Pre svega, na taj nachin sto svoga sina ili kcer ne vaspitavaju u skladu sa pravilima hriscanskog ponasanja, vec povladjuju strasnim sklonostima njihove prirode, dozvoljavaju im da se razviju u pravcu greha. Zadovoljavaju se svi moguci prohtevi dece; ona dobijaju sve vishe i vishe igrachaka, igara, razonode zabave. Takvo dete ne zna da se suzdrzava u svojim prohtevima, niti da bude skromno u svojim zeljama; ono zivi rukovodeci se jedinom zapovescu:'' Ja zelim ovo, ja hocu ono..."
 I evo, odrasta takvo dete-prema onoj narodnoj poslovici, ''ocu-majci poruga, rodu plemenita sramota''. Takav chovek i kada odraste okruzuje sebe ''igrachkama'', razonodom i komforom; on ne ume da se odupre strastima i sve dublje tone u bezdan greha.
 Dakle, moj konachan odgovor sadrzan je u pronalazenjem sredine izmedju ova dva nachina vaspitanja...sto, priznajem, nije lako....




Eyes can tell more than words
 
 All we came on this world in the pattern of pure love...It*s all changed by that very moment, moment of our birth. Cauze, starting that moment we*re begining to grow up into seirous man or woman full of angry and evil, who will bring up their own children at the same way.What is wrong about it?How can we make it right?Where is the answer?It*s time to look deep in ourselfs,to think about facts and answer those questions.
 Through the time love have lost a real meaning of word.
 Many people are blindly walking in the streets, not noticeing a hungry children.
 How can they be so selfish?
 They*re making wars becouse they are full of neurose and bad mood, they are overloaded with thigs that some children need for hardly staying in life. Those children
 dont need mersy,a coin or two, they need elementary stuffs, a family..they deserves a better life.
 People can do someting useful Instead loading nickels..., they can make a change,,
 It*s time to everybody finaly realize.
 They only have to look them deepp in the eyes and read their thoughts, desires,wishes
 ..and make that change by starting with himself.
 I*m asking you to make the same change,, but if you don*t like what I*m saying, just take a peek in their eyes once again,becouse they can tell you more then i did.



Otkad su dani započeli, ništa nije trajno
 
 Vreme teče još od, kako naučnici tvrde, eksplozije Veliki prasak. Tada je stvoren svemir koji traje do današnjeg dana. Čak ni za njega, ogromno utočište svih nebeskih tela, zna se da neće zauvek postojati. A ako univerzum nije trajan, to ne može biti ni neki njegov deo kao što je Zemlja, utočište nas ljudi.
 Kako je Zemlji određen sudnji čas, tako je određen i svim živim bićima na njoj. Još od pamtiveka, ljudi su čeznuli da ga unište, što se može primetiti i u Epu o Gilgamešu, najstarijem pronađenom književnom delu. Naravno, u tome nisu uspeli, a verujem da im to ni u budućnosti neće poći za rukom.
 Neki veoma mudar čovek, mudriji od ljudi koji tragaju za večnim životom i pokušavaju da eskiviraju smrt, zapitao se:"Ne liče li jedno drugom novorođeno dete i smrt?", sugerišući na pozitivan odgovor (citat preuzet iz Epo o Gilgamešu, prim. aut.). Kao što su gluvi za mudračeve reči, tako su i slepi za smrt koja je svuda oko njih, sa kojom će se i oni jednog dana susresti. Ne vide muvu kako umire u paukovoj mreži i maslačak koji na livadi vene. Ne mare za mrava kojeg su zgazili žureći na posao niti za pojedeno jaje, već brinu samo za sebe. Ali smrt ne haje ni za koga. Okrutna je poput đavola u koga veruju hrišćani, nikoga ne štedi i pobeđuje koga god hoće.
 Pitam se zašto ljudi pokušavaju da biju unapred izgubljenu bitku. Umesto toga, mogu uživati u čarima života i primati darove koje im pruža. Ali moraju biti svesni da će jednog dana i oni nestati.