Autor Tema: Milos Crnjanski Seobe  (Pročitano 17140 puta)

Blekendeker

  • Global Moderator
  • Jr. Member
  • *****
Milos Crnjanski Seobe
« poslato: Jun 23, 2013, 07:17:16 posle podne »
Milos Crnjanski
Seobe


Roman Seobe Miloša Crnjanskog  ima dva dijela.  Prvi dio se pojavljuje 1929. godine, a drugi izlazi tek 1962. godine.  Tema romana je život i istorija Srba nakon njihovih velikih seoba i dolaska u Ugarsku.

Radnja se dešava u XVIII vijeku, vremenski period od proljeća 1744. do početka ljeta 1745. godine.  To je period od godinu dana, čime se vremenski krug Seoba zatvara.  Da bi pokazao kakva su i kolika bila stradanja Srba u Vojvodini, u to vrijeme, Crnjanski u središte radnje stavlja porodicu Isakovič: braću Vuka i Aranđela Isakoviča, povezanu kako krvnim srodstvom, tako i prisustvom žene u liku gospođe Dafine, čime se oblikuje trougao ljudskih i porodičnih odnosa.
   

Po svom polazištu u istoriji, roman Seobe bi mogao biti istorijski roman, ali je on i roman ličnosti, psihološki i poetski roman, ispunjen ispunjen bogatom metaforičkom i simboličkom izražajnošću.  Seobe su roman u kome dominiraju pejzaž, čovjek i istorija.

Kroz deset poglavlja romana javljaju se naizmjenično dva toka pripovijedanja.  Prvi tok prati sudbinu kolektivnog junaka - kretanje Slavonsko - podunavskog "polka" do rijeke Rajne i nazad. Drugi tok pripovijedanja prati odnos gospođe Dafine i Aranđela Isakoviča u njegovoj zemunskoj kući, a nakon odlaska Vuka Isakoviča u rat.  Ovaj se tok vezuje za mirnodopski život.  Svi događaji i dešavanja u romanu su dati kao doživljaji junaka, njihova razmišljanja, raspoloženja i osjećanja.



LIKOVI

U romanu Seobe dominantna su tri lika: Vuk Isakovič, gospoža Dafina i Aranđel Isakovič.  U svakome od njih postoje dva života.  Jedan, realan, život koji žive i drugi koji je više san, htijenje, život koji se priželjkuje.

VUK ISAKOVIČ

Čitalac ga vidi kao "krivonogog i teškog", bezvoljnog, jer mora ponovo poći u rat i ostaviti one koji su smisao njegovog trajanja.  Pisac ga slika kao fizički izmorenog i propalog, birajući jezik koji bi ukazao na njegovu spoljšnju neuglednost.  Bježeći od nužne, mučne stvarnosti, Vuk Isakovič pronalazi izlaz u svojim snovima, iluzijama i sanjarijama.  Vuk Isakovič je, dakle, čovjek nezadovoljstvai unutrašnjih nespokojstava koja ga vuku naprijed.  On je čovjek otvorenih prostora.  Njegovu veliku želju da povede svoj narod u Rusiju ostvariće Pavle Isakovič, što se vidi iz druge knjige Seoba.

ARANĐEL ISAKOVIČ

Aranđel je potpuno szprotan lik Vuku.  Razlikuju se apsolutno po svemu.  Aranđel je bio trgovac i, kao takav, izdanak je novog srpskog građanskog društva.  Stiče novac i njime kupuje sve, pa čak i ženu i prijatelje.  Kupuje kuću i teži da se ukorijeni.  S prezirom gleda sve koji misle na seobe.  Uprkos novcu i mogućnosti dakupi sve što želi, Aranđel je nosio u sebi osjećaj da je pust i prazan.  Bio je bez žene, bez ljubavi i u sebi je nosio osjećaj nezadovoljstva i praznine.   Poslije smrti gđe Dafine i bratovljevog povratka iz rata, izgubljen u stidu, zakoračio je u još veću prazninu, u novi beskrajni krug, ali bez zvijezde u njemu.   

GOSPOŽA DAFINA

Ona je jedini lik koji svojim gospodstvom i ljepotom zrači u romanu, a koji je tako neprimjeren tom ambijentu.  Ona je žena koja u sebi nosi nešto anđeosko, plavo, ali i strastveno,čulno neodoljivo u boji kože, u oblinama, u stasu i u pogledu. Ta njena ljepota se stalno mijenja i preobražava bivajući uvijek nekako drugačija i neodređena u odnosu na okolinu i prostor u kojem postoji.  Gđa Dafina potiče iz grčke porodice Hristodula.  Prije Vukovog dolaska iz rata ona umire kao Aranđelova žena.

 

Roman Seobe je djelo o stradanju nacionalnog bića, porodice Isakoviča i ljudskih života.  Ovo je roman i o prolaznosti fizičke ljepote, mladosti i sreće, o prostorima ljudske sreće za kojima se traga, o bjekstvu čovjeka iz jave u san i imaginaciju kao kompanzaciju za sva stradanja, lutanja i grubosti.

To je roman o fizičkim seobama, ali je Crnjanski napisao  roman i o metafizičkim seobama, o onome što postoji u biću kao htijenje, misao i obuzetost daljinama, visinama, nakim drugim prostorom koji se sluti i doživljava kao izvorište mira i ljudske sreće.   




PISAC : MILOŠ CRNJANSKI

Sa pojavom Miloša Crnjanskog i njegovom poezijom započinje puni zamah srpske avangarde i traje sve do 1925. godine.  Poetika ekspresionizma konkretizovana je u  Objašnjenju "Sumatre" i primjenjena u njegovoj pjesmi Sumatra, u prozi Dnevnik o Čarnojeviću, u romanu Seobe i poemama Stražilovo i Lament nad Beogradom.

Miloš Crnjanski rođen je u Čongradu (Mađarska) 1893. godine, a djetinjstvo je proveo u Temišvaru.  Tamo su doselili njegovi preci iz Crnje.  Svi su bili jako vezani za tradiciju i pravoslavni duh.  Gimnaziju je završio u Temišvaru, a ustoriju umjetnosti je studirao u Beogradu i Beču.  U Prvom svjetskom ratu bio je otjeran na front da se bori protiv Rusa.  Počeo je da pjeva i piše donoseći "uzavrele vizije" razočaranja, bola, ali na sasvim nov poetski način u zbirci Lirika Itake.  Pisao je antiratne i političke pjesme, pjesme o umoru, klonuću i razočaranjima.  Pored pjesama i poema pisao je još i pripovjetke, romane, putopise, memoare i eseje.

Vrijeme od Drugog svjetskog rata pa sve do 1965. proveo je emigraciji u Londonu. Odmah po povratku u zemlju objavljena su mu Sabrana djela u deset knjiga.

Umro je u Beogradu 1977. godine. 

Dragonfly

  • Global Moderator
  • Sr. Member
  • *****
Odg: Milos Crnjanski Seobe
« Odgovor #1 poslato: April 09, 2014, 12:48:39 pre podne »
SEOBE

Po svom polazištu u istoriji, roman Seobe bi mogao biti istorijski roman, ali je on i roman ličnosti, psihološki i poetski roman, ispunjen bogatom metaforičkom i simboličkom izražajnošću. Seobe su roman u kome dominiraju pejzaž, čovek i istorija.
У делу ''Сеобе'' трагика српског национа оличена је у лику Вука Исаковича и у славонско – подунавском пуку. Вук Исакович кренуо је у ратни поход са мутном надом да се нешто напокон може изменити у његовом животу и у судбини његовог народа, народа који је изгнан из свог правог завичаја, па у туђини заснива нови, који је због тога немиран, склон сеобама будући да је несигуран, подвргнут туђој власти и у служби туђим интересима. И управо трагика тог народа је у томе што он одлази на далеке фронтове не знајући где иде, не знајући за шта гине и опет на крају са рањенцима и унакаженима се враћа у завичај који му, опет, и није прави завичај. Када Вук полази у ратни поход, далеко ка Рајни, ка Француској, и у том рату све је више удаљен од своје жене, стиче сазнање о бесмислу ратовања за њега и његов народ.
Вукова трагичност тиме је већа што, не само да је разочаран у борбу и згранут судбином свог народа, већ још доживљава да га жена вара са његовим сопственим братом. Ако се његова трагичност сагледа у контексту народа чији је предводник уочавамо да је писац вероватно хтео да још појача и употпуни трагичност. Вук, по природи ратничка душа, уместо да осећа властита задовољства и да га муче лични проблеми, он осећа бесмислене проблеме рата, осећа проблеме свог пука и народа. Док Дафина и Аранђел доживљавају личне проблеме и трагике, дотле Вук властиту ситуацију све више види са положајем и проблематиком пука Срба, српског граничарског живља, који отварају нека битна питања људске егзистенције. Дакле, на општем плану цели један народ, на ужем Вукова разочараност у ратовање и велике губитке који не воде нигде.
Na drugom polu, polu razočaranja i sumnje u te moći su “Sumatra” i sva dela inspirisana sumatraističom poetikom, poema “Serbia”, takođe. I “Seobe” pripadaju tom krugu melanholične zamišljenosti nad svetom oličеne ovoga puta u Vuku Isakoviču, čoveku koji je trebalo da pomogne čitavom jednom narodu…
U romanu Seobe dominantna su tri lika: Vuk Isakovič, gospođa Dafina i Aranđel Isakovič. U svakome od njih postoje dva života. Jedan, realan, život koji žive i drugi koji je više san, život koji se priželjkuje.
Iako je njen odnos prema svetu bio tako prost i običan, zemaljski, odnos njen prema deveru, kao i prema mužu, nije bio ni tako običan, ni tako prost, već prilično nadzemaljski. Tako ona sa deverom nije govorila. Njemu to sve nije rekla. Pred njim, uopšte nije bila takva. Govorila mu je o noći, koje se boji, o mraku, u kom je hvataju strah i priviđenja. O mladosti, koja je prošla. o životu, koji je za nju tako težak. I, suznim očima, o mužu koji je više, izgleda, ne voli i koji je, možda, nikad nije ni voleo. Ne misleći, kao Aranđel Isakovič, da je lepa kao niko, ona je znala šta vredi. Rešivši da se upusti sa snahom, on nije hteo da misli na brata. Mada kako ona tako su i Svi likovi u romanu tragali za boljim zivotom, trazili su svoju zvezdu, jurili ka nekim svojim idealima ili ka ostvarenju zivotnih ciljeva, ali sve je to bilo tako daleko. Zrak srece koji bi ih obasjao, vrlo kratko bi trajao, a zvezda bi se ugasila. Ceo roman predstavlja vapaj i čeznju za srećom.
Nije mi se dopalo to sto se Dafina, kao i Arandjel, na kraju predala strasti i nije izdrzala. Ipak je ona bila udata zena i ne samo to, bila je majka… U obzir naravno uzimam i to vreme kada je nastao ovaj roman. Njen postupak ne odobravam sa svog aspekta gledista, ali ga necu ni osudjivati. Zbog cega? Mislim da će svako znati odgovor…