Autor Tema: Школа без дуванског дима мила је свима (SASTAV)  (Pročitano 2727 puta)

Baskervil

  • Global Moderator
  • Newbie
  • *****
Школа без дуванског дима мила је свима


Нас две стојимо испред школе, најбоље другарице које деле све тајне, које младост исто искушају али, једна од нас пада... тихо, нечујно... умире.
Гледам те док ми причаш о неким лепим, новим стварима, смејем се а онда у трену махинално тражим свеж ваздух, машем руком... Гледам те кроз сиви облак и застанем у даху, болном даху. Опушак испред нас.
То ме врати на неки нови, прави почетак. Волим те као да смо исте крви само што мојом не тече и никотин. Погледам твоје светлуцаве очи.
Боже, да ли је могуће да ти допуштам то?!
Не дам те, не дам те пороку, хоћу да будеш она иста као пре! Али... како да те вратим на онај прави пут?
Погледај ме, сестро, додирни своје срце и чућеш убрзане откуцаје као да жури да оде одавде и да те одведе... заувек.
Не знам како све то да ти објасним, загрлим те јако и схватам да ти ниси свесна колико се бојим, схватам да ти не схваташ да ћеш можда ускоро, у најбољим годинама имати десет више а то значи да... да ти корачаш пречицом а ја само стазом лагано, без журбе.
Погледај своју косу, мекану и сјајну, моје и твоје дланове. Зар не видиш да ти прсти купе боје маслачка? И зар не схваташ да срце може брже да закуца и без проклетог дима и цигарете? Зар ниси свесна да си још увек дете које неће одрасти ако у џепу носи кутију на којој пише: “ само за пунолетне“?
Немој ти да будеш узрок тога и да ведрину дана твоја цигарета “ краси “.
Хајде, угаси то безазлено зло заувек!
Не тражи мир у једном диму јер само мислиш да пружа задовољство, а у ствари је пречица до дна. А на дну не само ти, већ и ја, и све наше драге особе.
Ја знам, горчина је свуда око нас, ниси само ти изложена томе. Зашто се онда предајеш још већој горчини у устима, у телу? – сад у паузама између часова, а сутра у паузи животних проблема.
Треба рећи НЕ, ваљда је то најтеже, победити себе како си свуда око нас као проклети час који траје читав живот...
Хеј, да ли си свесна да још увек немамо ни оно своје право ЈА!? Где је онда ту логика? Испред других мислиш да си јака зато што држиш цигарету а у ствари си будалица у канџама порока.
Ево прихвати сада ове моје руке иако нам дланови не одишу истим мирисима, хајде, крени полако, немој пречицом. И постани јака, јача од мене, најјача... само победи!
Баци цигарету, и хајмо у ђачку клупу. Даху смрти није место крај наших година! Ми тек стајемо на наше ноге, урадимо то на прави начин. Заједно, јер ја ти нећу дозволити да останеш сама, као луталица. Прихвати спас у несебичној љубави коју ти пружа другарица.
Ја верујем у тебе. Ја верујем у све наше вршњаке, и у оне млађе, и у оне старије. Ја верујем у све ове латице ружа јер, само то смо ми. Нежни, свилени, лепи.
Зато, моја Латице, буди оно што јеси – својим мирисом, својом лепотом улепшај и ово пролеће. И буди узор следећој латици која је почела да вене. Донеси јој мало воде, а онда тако ведре и насмејане поново у школску клупу.
И тада удахни ваздух пуним плућима без страха да ће ти нешто заголицати грло или да ћеш се закашљати до суза.
Али ипак, моја Латице пусти сузу и реци: “ Сад имам своје ЈА! Више нисам у канџама порока! “