Autor Tema: Трудноћа - народна веровања  (Pročitano 1384 puta)

batarela

  • Jr. Member
  • **
Трудноћа - народна веровања
« poslato: Januar 08, 2014, 10:03:51 posle podne »
 Трудноћа - народна веровања



„Биолошко обнављање групе, односно рађање нове јединке, увек је у средишту пажње припадника неке заједнице. Како наводи Тихомир Ђорђевић, добијање потомства било је главни циљ брака. Љубав према деци, поред урођене, потиче из два разлога:
1. религиозни – свака особа је дужна да се постара да остави потомство, које ће наставити његов домаћи култ (славу) и побринути се за његову душу када умре.
2. практични или економски – помоћ у раду, чињеница да има ко да се о њему стара и брине у старости, као и да се зна наследник имања.”


„Једном речју, особа без порода се сматрала несрећном. Зато се приликом склапања бракова обраћала пажња на то да ли је фамилија плодна и практиковао се брак на пробу. Такође, приликом самог чина свадбе, изводиле су се многе радње како брак не би остао без порода. Из тог разлога се практиковало: бацање жита, воћа и других плодова, подизање детета (мушко дете), у Левчу и Темнићу свадбени колач је месила трудна жена итд. У браку, уколико нема порода неко време, 'грех' је приписиван жени (нероткиња, неродница, штиркиња, јаловица...) и она је тада изводила одређене радње да то промени: поред узимања лекова, обављале су се мађијске радње, али и посете манастирима. Уколико није било помоћи, мушкарац је могао да узме другу жену, али и жена другог мушкарца (ређе) или се брак завршавао разводом. Верује се и да неко други са стране (из пакости) може да утиче да брак остане без деце.”


„У условима у којим су живели наши људи на селу исход рађања је био неизвестан, те је долазак новог члана заједнице изазивао подвојена осећања –  радост и задовољство, али и мистични страх од непознатог. Из тог разлога су људи, немоћни да се супротставе судбини на рационалан начин, прибегавали ирационалним методама. Постојао је систем прописа којих се морала придржавати трудница, али и чланови њене заједнице. Поменути прописи су ступали на снагу већ од првих знакова трудноће. Сматра се да су трудница и плод у њеној утроби уизвесном смислу мистично повезани. Наиме, верује се да се понашање труднице касније неминовно мора одразити на новорођенчету, те је посебна пажња посвећена њеном понашању.”


„Трудница (породиљка, родиљка, порођеница, родилица, породица, тешка, бређа, нејака, самдруга, тегобна, теретна, бремена, у благословеном стању, лиунка, збабница, ројженица, бабелница, лауса, леуса...) је имала бројне забране ради заштите себе и детета:

1. контакт са одређеним људима – одлазак на веће скупове, присуство или сам поглед на особу са неком маном (урођеном или стеченом, физичком или менталном), са телом преминулог човека.

2. контакт са одређеним врстама животиња – змија, зец, жаба, мачка, паун, даждевњак, мечка, мајмун или клање животиња. Избегавање контакта труднице са појединим бићима представља избегавање дејства снажне силе које то биће поседује. Она су обдарена натприродним својствима, односно, њихова душа има изузетну моћ деловања на околину.

3. узимање појединих врста хране – месо одређених животиња, али саме помисли и жеље за неком одређеном храном или пићем.

4. додир са појединим неживим материјама и предметима – ватра, вода и земља, ђубре, прашина, прљавштина, вуна, поједино оруђе.”

„Такође, имала је и забране од контакта са „слободним” духовима који су активни на одређеним местима и у одређено време (нпр. ноћу на гумно, раскршће, дрвљаник, ђубриште, гробље, међе). Дете се замишљало као магично огледало свега што је његова мајка завреме трудноће мислила или осећала. С тога је било неопходно да трудница редукује свој емотивни живот – страх, чуђење, туга, бес, сузбијање жеље за нечим (обично пиће и храна) што би је навело чак и на крађу. Трудница је, дакле, била изложена разним природним и натприродним опасностима, али је и сама замишљана као опасно биће за заједницу, те је њена изолација неким делом била инспирисана и овим схватањем (људи су се устручавали да узми било шта из њене руке, сексуални контакт с њом се сматрао непожељним и слично). Корене овог размишљања треба тражити у времену када људима није био сасвим јасан чин зачећа. Узимајући ово у обзир, оправдано је веровање у партеногенезу – parthenogenesis је реч грчког порекла и значи девичанско рађање.”



Извор: Душан Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Нолит, Београд, 2004.