Autor Tema: Stvaranje srpskog carstva  (Pročitano 2158 puta)

Sanja Srdic

  • Global Moderator
  • Full Member
  • *****
Stvaranje srpskog carstva
« poslato: Januar 15, 2014, 04:53:51 posle podne »
Kralj Dušan, neobično razvijen, glavom veći od svih savremenika, "kralj među svima ljudima svog vremena u svetu najviši", kako priča savremeni Filip Mezier, već proslavljen u borbama zbog svoga junaštva, izazivao je divljenje već samom svojom pojavom. Njegove krupne oči, onako izrazite u slavnoj fresci Lesnovskog Manastira, kao da su prodirale u dušu. Duguljasto lice, uokvireno malom proredom bradom, više tamne nego plave nemanjićske puti, ima ozbiljnost i daleko uprt pogled, kakav, inače, na freskama sretamo obično samo kod Hrista Vsedržitelja. U celoj pojavi oseća se moćni samodržac, svestan snage koju predstavlja. Kao svi bolji Nemanjići on je odličan vojnik; uz Nemanju svakako lično najhrabriji. U diplomatskoj veštini beše možda nešto manje okretan od Stevana Prvovenčanog, verovatno s toga što mu je u onolikoj snazi, manje nego onom, trebalo diplomatskog dovijanja. Od Milutina je nasledio državu ne samo davno i sigurno stabilizovanu, nego i podignutu do glavne sile na Balkanskom Poluostrvu, ali je sreća što od svog deda nije nasledio i njegove moralne osobine. U svom odnosu s ljudima Dušan je bio znatno drukčiji od Milutina, isto kao i u porodičnom životu. U Dušanu se javlja i jedna crta nemanjićskog nasleđa u pogledu ženskog uticaja. Taj silni car, koji je gospodario na Balkanu, bio je neobično popustljiv prema svojoj ženi Jeleni, koja je, više nego ijedna druga vladarka pre nje, uticala na državne poslove i na cara lično i o kojoj tradicija u dubrovačkom gradu nije bila nimalo laskava.
Za Dušanova vremena Srbija dostiže vrhunac svoje moći. Bugarska zavisi od njegove milosti; Vizantija vapi za njegovu pomoć; Mleci traže njegovo prijateljstvo. Period Dušanove vladavine to je uopšte, kao nekim čudnim sticajem prilika, period velikih vladalačkih ličnosti. U Mađarskoj je njegov savremenik Lajoš Veliki (342.-1382.), u Češkoj Jovan Luksemburški (1319-1335.) i slavni Karlo IV (1346-1378.), kod Turaka silni Orkan (1326-1358.).

Kao nekada bugarski car Simon, tako je i Dušan svoju prvu mladost proveo u Carigradu, sa ocem u progonstvu, i tu je dobio prve i najsnažnije utiske. Jedući izgnanički hleb u jednoj sredini gde je bio zatočen, on, prirodno, nije mogao da tu sredinu posmatra bez izvesne primese ogorčenja, koje će se docnije pretvoriti ako ne u mržnju, a ono ipak u izvesno zlopamćenje. On je, iako još vrlo mlad – rođen je negde oko 1308. god., u Carigradu je živeo od 1314-1320., – imao ipak mogućnosti da u prestonici izbliže pozna tamošnju publiku, punu strasti i niskih instikata a sa puno prohteva i ambicija. Nema sumnje, da je na mladu dušu ostavljao naročit utisak sav blesak bogatog carskog grada i torženstvenost njegova dvorskog ceremonijala, na koje se u punom tradicija Carigradu mnogo pazilo.

Kad se vratio u Srbiju Dušan je već bio razvijen dečak, koji je sa razumevanjem pratio podvige svoga oca da dobije presto. God. 1322. on postaje "mladi kralj". Njegov prvi vojnički pohod, u kom je pokazao ličnu vrednost, to je bio njegov sukob sa bosanskim banom Stepanom, 1329. god. Studenički iguman Nikola zabeležio je, kako je Stevan Dečanski poslao Dušana "na bezbožne i pogane babune", i kako je mladi kralj odneo pobedu nad njima i dobio "besmisleni plen". Dušanovo lično učešće u velbuškoj bitci beć smo istakli. Nije, onda, čudo, što je mladi kralj zadobio simpatije vojske i većeg dela vlastele, koja je u njegovoj borbi s ocem prešla na njegovu stranu.

Jedan opis Srbije, s početka Dušanove vladavine, pisan 1332. god., a posvećen francuskom kralju Filipu VI, pisan, istina, tendenciozno, "antišizmatički", daje ipak dosta građe za izvesnu sliku o stanju u njoj. "Ova kraljevina ili i nema nikakvih tvrdih mesta ni gradova, ili ih ima veoma malo; kraljevina je to jadna i žalosna, gradovi su u njoj bez jaraka i bez zidova. Zgrade i dvorovi, kako kraljevski tako i ostalih plemića, sagrađeni su od brvana i od drveta; niti ja tamo gde videh dvora ili kuće od kamena ili od zemlje, manj u latinskim gradovima po primorju. A kraljevina je ta mnogo bogata žitom, vinom, uljem i mesom; prijatno je ispresecana tekućim vodama, izvorima i rekama, okićena šumama, planinama, dolinama i ravnicama, i puna svakovrsne divljači: u kratko rekavši, dobro je i odabrano sve što u njoj radi, naročito u krajevima primorskim. U Srbiji ima sada pet rudnika zlata, i toliko isto rudnika srebra, gde rudari neprestano rade. I osim toga ima ruda srebra, pomešanoga sa zlatom, koji su zaista tu skoro nađeni na mnogim drugim i različitim mestima i povrh svega ima doista prekrasnu i milu dragocenost, koja će imati skupu cenu u svemu ovom veku." Isti taj izveštaj kazuje, kako su Latini i Arbanasi nezadovoljni srpskim režimom; "i oni svi, i svaki pojedinci, kao da bi se posvetili, kad bi mogli ruke umočiti u krv pomenutih Slovena."

Da je ovo kazivanje bilo osnovano na neposrednom saznanju kazuju jasno opasne pobune te iste 1332. god. Promena na prestolu u Srbiji kao da beše ohrabrila izvesne neredima sklone ili Srbima neprijateljske elemente. Arbanas Dimitrije Suma i zetski vojvoda Blagoje digoše ustanak u Primorju s proleća 1322. god., pomagani od izvesnih velikaša u Zeti. Misli se, da je ustanak izbio s toga, što se ti ljudi nisu smatrali "dovoljno nagrađeni za usluge u borbi protiv Uroša III." Drugi razlog može biti i onaj česti i dosta obični, da se posle jedne pobune javljaju brzo i druge s ljudima koji samo u takvim promenama mogu da izbiju na površinu ili da zadovolje svoje prohteve. Ovaj ustanak smiren je vrlo brzo, i to, kako se čini, mirnim sredstvima, ponajviše posredovanjem Dubrovčana, čiji su trgovci imali dosta veza i uticaja u tom kraju.

Za ovo posredovanje Dubrovčani su bili brzo nagrađeni. Još od sukoba sa Branivojevićima, od 1326. god., i od srpskog potiskivanja iz Huma, posle međusobica iza Milutinove smrti, Dubrovačka Republika nosila se mišlju da "za povećanje i dobro države, te da bi je mogli sigurnije imati i držati", kako su to sami obrazlagali, stupi u pregovore sa srpskim dvorom, da zakupi Ston. Te godine su pregovori doista i počeli, ali se nije moglo doći do sporazuma. Radeći na tom dalje, Dubrovčani su sve više pokazivali težnju da Ston ne samo zakupe, nego da ga potpuno kupe, da bi ga mogli "obzidati i utvrđivati po svojoj volji". Ta želja javljala se kod njih sve više, otkad im je postalo jasno, da će radi Huma između Bosne i Srbije doći do sukoba, u kojima bi oni mogli imati teških neprilika, ako se Ston pretvori u ratno poprište. Nadiranje bana Stepana II prema morskoj obali uzimalo je sve šire razmere. Ono ga je, u leto 1331. god., dovelo čak do sukoba sa Mletačkom Republikom, koja je energično htela da zaštiti svoje otoke Korčulu i Brač, na kojima je razapeo svoje niti aktivni bosanski ban. Mletačka Republika spremala je čak i jednu ekspediciju protiv bana. Kad je Dubrovnik bio pozvat da opremi jednu lađu, izvinjavala se mala republika u Mlecima da im je veoma nezgodno istaći se protiv bana, koji bi im mogao biti opasan i napraviti velike štete (24. avgusta 1331.). U stvari, ban je bio gotov na to i bez tog akta neprijateljstva i smatrao je za potrebno da šalje u Dubrovnik preteća pisma, da bi ih samo napravio što bezopasnijim. Dubrovčani su izbegavali sve sukobe, koji im ne mogu doneti ništa drugo sem štete, i iskreno su se trudili da na obe strane stvore raspoloženje za mir. Oni su gledali da nekako izmire bana i sa kraljem Dušanom. Bosanski ban bio je stvaran gospodar Huma, ali je Ston, sa svojim poluostrvom, priznavao vrhovnu vlast srpskog kralja i bio njegov. Da bi došli do Stona, a neizazvali bilo jednog bilo drugog gospodara na neprijateljstva, oni su, gotovo u isto vreme, pregovarali sa obadvojicom. Dušana su privoleli da im ga proda posle prijateljskog posredovanja u Zeti 1332. god. U Malom Veću Republike rešeno je 7. januara 1333. god., da se za Ston plati 8.000 perpera od jednom i da se kao stalan godišnji dohodak plaća kralju 500 perpera. Za podmićivanje kraljevih velikaša odobrena je suma do 1.000 dukata, a glavnom povereniku kraljevom Kotoraninu Nikoli Bući obećano je jedno zemljište u samom Dubrovniku i nešto u Stonu. Bosanski ban imao je dobiti samo prve godine 600 perpera, a inače samo po 500, bez druge kakve sume, koja bi se isplaćivala odjednom. Kralj Dušan nije imao mnogo razloga da odbije ponudu za jednu oblast, koja je gotovo van njegova domašaja i čija bi ga odbrana stala nesumnjivo više nego što ona vredi i nego što znači za njegovu moć. On im je s toga 22. januara 1333. konačno prodao Ston. Dao im je uza nj i jedan deo primorja do dubrovačke međe i Posrednicu "kako optječe Neretva do mora". Ban je izdao svoju povelju 15. marta iste godine. Ali u toj povelji nema pomena o Posrednici, koju je Dušan, istina, dao Republici, ali koju su u stvari držali Bosanci. Uzalud je Dubrovnik pokušavao da dobije i to mesto. Samu Posrednicu nisu dobili uopšte nikad, a primorje oko Slanog pripalo im je tek pred kraj XIV veka. Kad je Dušan čuo za ovu Stepanovu povelju rasrdio se na Dubrovčane i htede da pokvari celu pogodbu. Uplašeni Dubrovčani požuriše se sa poslanstvom da mu objasne stvar i da ga ublaže. Novom poveljom od 19. maja 1334. tražio je kralj i Dubrovčani su se obavezali, da u taj kraj ne primaju druge ljude iz njegova kraljevstva sem onih, koji su se tamo već zatekli, i da dozvole kraljeve pretrage u tom pravcu. Osim toga, dubrovačka se vlastela zaklela, da u Stonu i Ratu ostane "pop srpski i da poje u crkvama". U slučaju da dođe do rata između kralja i Republike Stonjani su morali biti izuzeti i nisu smeli biti upotrebljeni kao borci na dubrovačkoj strani. Zanimljivo je, da je posle prodaje Stona jedan deo ugledne humske vlastele prešao od bana kralju. Tako je, na primer, postupio župan Milten Draživojević, nemirni sused Dubrovnika, koji je sa svojim ljudima krstario od Neretve do Onogošta.

Dubrovačka Republika, čisto i strogo katolička, nije rado trpela pravoslavno sveštenstvo i pravoslavnu veru u Stonu, u kojoj je još Sv. Sava bio osnovao episkopiju sa važnom misijom u tom kraju, na granici pravoslavnog područja. Za episkopsku crkvu odredila je Republika već 22. avgusta 1335. god. katoličkog sveštenika, a 1349. dovela je franjevce u to mesto. Da ne bi izazvala Dušana dubrovačka je vlada s početka imala izvesnih obzira, ali je posle i toga nestalo. Kao sredstvo za potiskivanje pravoslavnih upotrebljena je, pored verske propagande, i agrarna reforma, koja je na stonsko zemljište dovodila dubrovačke plemiće i kao njihove radnike katoličke seljake. Zahvaljujući tim merama Republika je postigla, da već krajem XIV veka na Stonu nije bilo pravoslavnih. Jedan izveštaj iz 1394. god. kaže: "Fratri, božijom pomoću, onaj narod preobratiše i pokrstiše i sve dosad preobraćaju one što svaki dan dolaze u taj kraj iz zemalja šizmatika". Stonski dohodak od 500 perpera godišnje primao je s početka srpski dvor, a od 1350. god. ustupio ga je Dušan srpskom manastiru Sv. Arhangela u Jerusalimu.Vizantiski car Andronik III pokazivao je mnogo energije, da obnovi posrnuli ugled Vizantije. Ali, iako je imao uspeha prema protivnicima manjeg značaja, kao što behu Đenovljani, on ipak nije mogao da postigne ono što je želeo. Vizantija njegova vremena nalazila se između dva protivnika, nabujala i neodoljiva, koji su premašili njenu snagu. Na jednoj strani, u Aziji, behu Turci, čija je snaga rasla svaki dan; na drugoj, u Evropi, Srbi, čiji su prohtevi rasli sa svakim novim dobitkom. Sem toga, u Vizantiji samoj, kao posledice građanskog rata behu ostali mnogi nepodmireni računi i lične osvete, koji su morali dovoditi do sukoba i raznovrsnih pakosti. Jedna od takvih pakosti dovela je 1334. god. do srpskog posredovanja. Vizantiski namesnik na Zapadu, Sirgijan, koji je bio zapovednik i na srpskoj granici, bi u Carigradu osumnjičen radi veleizdaje. Ogorčen na dvorske došaptače, a i u opasnosti od kazne ili progona, on dobeže Dušanu i ponudi mu svoje usluge. Tako sad doista postade izdajnik svoje otadžbine, ako to u vreme prve optužbe još nije bio. Dušan primi njegovu ponudu i odmah pređe u napadaj protiv Grka. Jedan deo srpske vojske vodio je sam Sirgijan. Vest o tom napadaju uplaši sve Grke, kojima je bila dobro poznata lična vrednost njihova odmetnika. Srbi, bez velike borbe, osvojiše na jednoj strani Ohrid, a na drugoj Stumicu. Sirgijan zauze Kostur i druga neka mesta na albanskoj granici. Pobedonosna srpska vojska stiže pod sam Solun, u kom je već bilo izvesne sklonosti za predaju. Na vest o toj opasnosti krenu sam car Andronik, da spase svoj najvažniji grad posle prestonice. U isto vreme pleli su Grci sve mreže, da uhvate ili upropaste Sirgijana. Lerinski zapovednik Sfrances, pretvarajući se kao da je i on odmetnik, dođe Sirgijanu da tobože zajednički rade, pa posle dosta muke uspe da ga teško rani u jednoj zasedi. Sirgijana, već u samrtnom ropcu, doneše pred Dušana, koji ga je oplakao i sahranio kao najrođenijeg. Sirgijanovi ljudi, obezglavljeni, a mamljeni od Grka i preklinjani da ne budu izdajnici, počeše prelaziti Androniku i tako u dva-tri maha dovedoše svoje srpske saveznike u težak položaj. To je bio jedan od razloga koji je delovao na Dušana da primi Andronikove ponude i sklopi s njim mir, pa čak i savez, 26. avgusta 1334. god. Savez, kao čvršća garancija mira, bio je u taj mah potreban za obe strane. Grcima je trebao da bi dobili slobodne ruke na drugoj strani, a Srbima s toga, što se na njih spremao mađarski napadaj sa severa. Po ugovoru Grci su dobro prošli, jer im je Dušan vratio dobar deo osvojenog zemljišta, a zadržao je samo pogranične gradove s užim oblastima: Ohrid, Prilep, u kom sazida svoj dvor, Kostur, Strumicu, Lerin, Sidirokastron (srpski Železnac), Voden i Čerman. "Ovo sve uze za tri godine svog kraljevstva" piše s ponosom kraljev biograf u Danilovu Zborniku. Car Andronik, za svaki slučaj, podiže za odbranu Soluna novi grad, takozvani Ginekokastron, koji tako utvrdi, da bi ga čak i žene mogle braniti; otud mu je ostalo i ime "ženski grad" ili "žensko", očuvano sve do Svetskog Rata sa dosta slovenskog stanovništva.

Mađarski kralj Karlo Robert, koji se od ranije spremao protiv Srba, naišao je, za vreme tih Dušanovih operacija na jugu, da je za nj najpogodniji momenat, da vaspostavi mađarsku vlast u severnim oblastima Srbije. S toga je s velikom vojskom krenuo preko Dunava. Na glas o tom pošao je Dušan protiv njega sa svojim Srbima i jednim delom grčkih četa, koje mu je dao car Andronik kao saveznik. Iz Žiče, gde se obavestio o mađarskom kretanju, pošao je Dušan na neprijatelja, koji je na glas o dolasku njegove snažne vojske počeo naglo uzmicati i gušajući se bežati preko Save, sa grdnim gubicima. Čitava ova borba vodila se od proleća do leta 1335. god. i završila se potiskivanjem Mađara sa područja Srbije. U njihovim rukama ostali su samo neki tvrdi gradovi kao Beograd, Golubac i mačvanski grad.

U ovo vreme pada i jedna zanimljiva i vrlo važna epizoda iz porodičnog života Dušanova. Njegov brak s kraljicom Jelenom nije imao dece; oko 1336. god. radilo se na tom da se on rastavi. Između Dušana i austrijskog vojvode Otona vođeni su 1336. god. pregovori, da se Otonova sinovica Jelisaveta, kći nemačkog kralja Fridriha Lepog, uda za Dušana. Austriski poslanici došli su bili tog proleća u Srbiju, putujući morem od Istre do Kotora. Izgleda da je kao posrednik u toj stvari služio vitez Palman, zapovednik nemačkih najamnika u Srbiji. Mlada Jelisaveta, koja nije bila pitana za pristanak, zgrozila se od pomisli da biva gurnuta negde u nepoznat svet, u jednu varvarsku zemlju na istoku, za jednog kralja tuđe vere i već ženjena, i sva usplahirena ona se teško razbolela i umrla još te jeseni. S njom je sahranjena jedna intimna sentimentalna tragedija, vezana za jednu našu historisku ličnost, neobična i po postanku i po vezama i po svojim upola mističkim posledicama. Kad je kraljica Jelena bila obaveštena o tim planovima Dušanovim, ona se požurila da rodi, i to baš sina, i da tako umiri Dušana. I doista, u zimu 1336. ili početkom 1337. god. Jelena je, na sumnjiv način, dobila svog jedinog sina Uroša i tako učvrstila svoj položaj na dvoru.

Grci su 1336. god. proširili svoje posede na zapadu, zauzevši Tesaliju, u kojoj beše umro poslednji grčki dinasta Stevan Gavrilopul. Dušan se za to vreme nalazio na jugu svoje države i u Radovištu se sastao s grčkim carem kad se taj vraćao iz Tesalije. Tom prilikom poznao se i s grčkim vojvodom Jovanom Kantakuzenom. Izvesna pitanja na zapadnom delu Balkanskog Poluostrva behu tad postala prilično aktuelna. U Albaniji se spremao neki pokret protiv Srba, a Grci su, dobivši Tesaliju, hteli da dođu i u posed Epira, gde, isto tako, beše nestalo gospodara. Zajednička akcija ili bar neukrštanje interesa na toj strani činilo se, da bi bilo od koristi i po Dušana i po Andronika.

Napuljski kralj Robert beše 22. maja 1335. god. zatražio od arbanaških poglavica, da polože zakletvu novom knezu dračkom Karlu, pošto je umro njegov otac a njihov dotadašnji gospodar, Jovan. Do godine, on je uzeo za svog kapelana i savetnika fra Dominika Topiju, člana jedne od najuglednijih albanskih porodica. Da je to činio s namerom da albanske prvake odbije od Dušana i privuče sebi, vidi se jasno po spletkama koje su naskoro nastale. 19. avgusta 1336. uputio je Kralj Robert jedno pismo albanskim poglavicama Dušanove oblasti, u kom je izražavao svoje zadovoljstvo, što oni pokazuju spremnost da se odmetnu od svog gospodara i obećavao im na proleće veću vojničku akciju. Dotle, njihova je zadaća imala biti, da kao pčele pribiraju u svoje kolo ostale poglavice, a on im upućuje za sva obaveštenja svoje poverenike Jovana Sarda, koji je s njima već pregovarao, i Korada Kapuanca. U sam Drač, radi boljeg uspeha cele stvari, imao je poći ili sam knez Karlo ili njegov mlađi brat Lodoviko. Doista, te godine javili su se u Albaniji ozbiljni nemiri oko Berata, Kanine i Klisure; ali, kao što se vidi, ne u oblasti srpskoj, nego u vizantiskoj. Sve te pokrete pokušao je da preseče car Andronik, koji beše pošao da osvaja Epir, pa uz put napao i kaznio pobunjena albanska plemena. U prvi mah car je dobio Epir bez borbe, ali kad se on udaljio razvila se propaganda za samostalnu epirsku državu, koju naročito pomagahu zapadni protivnici Vizantije. Kad ustanci uspeše da proteraju vizantiske vlasti i da zauzmu Artu, krenu Andronik po drugi put na zapad i uvede red, 1340. god.

U to vreme kralj Dušan je bio teško bolestan. Sa bolešću došla je i jedna kriza malodušnosti. Zabrinut radi aktivnosti protivnika on je tražio naslona kod Mlečana i bio gotov na velike usluge i obaveze prema njima. Mlečani su mu trebali u prvom redu radi njihove flote, koja bi imala da onemogući vojničke prevoze iz južne Italije u Albaniju. Dušan je obećavao Mlečanima, u junu 1340. god., svoje pomoćne čete u jačini od 500 ljudi, i to ne samo u susedstvu Srbije, nego i u samoj Lombardiji. U velikom času opasnosti on bi lično došao na čelu svoje vojske. Mleci su, sem vojničke pomoći, trebali da obezbede sigurno sklonište Dušanu i njegovoj porodici u slučaju nevolje. Mlečani su, na taj poziv, uvrstili kralja i njegovu porodicu u svoje građane, ali se nisu odlučili ni na kakve obaveze konkretnije vrste. Dušanu se jedno vreme činilo da stvari idu protiv njega, i da on ne može, ovako bolestan, da ih okrene na bolje. Vizantiski car postigao je poslednjih godina lepe uspehe i pripojio Carevini dve važne oblasti, Epir i Tesaliju. U Albaniji se javio pokret protiv Srba. Anžujska kuća tu i u Mađarskoj radi protiv njega i ima uza se bosanskog bana Stepana II. U Maćedoniji, u oblasti srpske države, vojvoda Hrelja, jedan od najmoćnijih velikaša, izneverava Dušana i prilazi Grcima. Predao im je svoja tri grada, s važnom Strumicom i za to dobio titulu ćesara.

Ali, naskoro dođe nenadan preokret. Grčki car Andronik III, koji je pokazivao aktivnost jače energije i koji je Dušanu mogao zadati dosta brige i spremiti mnogo prepona, umre još mlad 15. juna 1341., od bolesti koju je zadobio vojujući po Epiru. S njim leže u grob poslednja nada Vizantije. Građanski ratovi, koji su nastali iza njegove smrti, istrošiše i ono malo snage što beše ostalo i doveli su zemlju bukvalno do ruba propasti. Andronikov sin i naslednik Jovan bio je još maloletan. S toga mu kao savladara postaviše očeva prijatelja i proslavljenog vojskovođu Jovana Kantakuzena. Ali, protiv Kantakuzena, koji je bio svojevoljan i pokazivao sklonosti da ne samo održi u svojoj ruci svu vlast do careva punoletstva, nego da je obezbedi za sebe i za svoju porodicu i posle toga, diže se carica majka, Ana, poreklom Talijanka, i sama vrlo ambiciozna i veoma lična. Borba između njene i Kantakuzenove stranke izbi brzo i uze domalo opak oblik.

Glas o smrti Andronikovoj prenuo je Dušana. Već radi Hreljina odmetništva on se bio odlučio da krene na jug, a sad, nenadano, stiže pred Solun. Uplašeno namesništvo u Carigradu požuri da ublaži kralja, bojeći se težih zapleta. Jer protiv Vizantije diže se u isti mah i bugarski car Jovan Aleksandar, tražeći da mu se izda njegov protivnik Šišman, sin cara Mihajla. Bune izbiše i u Epiru i u Albaniji; a na tračkim obalama pojaviše se turske gusarske lađe pleneći i pustošeći. U toj tako teškoj situaciji, lične borbe u Carevini, mesto da se stišaju, planuše još jače. Kantakuzena proglasiše za izdajnika, svrgoše ga s vlasti, uzeše mu imanja i sve časti i na kraju mu čak i dvore poharaše. Svestan svoje vrednosti, prkosan, žudan vlasti, a imajući uza se jedan deo vojske i velikaša, Kantakuzen se sam proglasi za cara (26. oktobra 1341.) i utvrdi se u Dimotici.

Ne mogući da osvoji Adrijanopolj, Kantakuzen se beše početkom 1342. god. uputio prema Solunu, da uzme taj drugi po važnosti grad Carevine, iako je znao da se tu, možda, može sukobiti ne samo s Dušanovim aspiracijama, nego i četama. Ali ni jedan ni drugi nisu imali sreće. Dušan je bio potisnut od Vodena, a Kantakuzen od Soluna. Kantakuzen, šta više, beše strateškim operacijama grčke vojske prisiljen da se povuče na sever i pređe Srbima. Sa dva svoja sina, Matijom i Manojlom, i sa 2.000 vojnika došao je on u Prosek i tu se predao srpskom zapovedniku grada. Iz Proseka bi upućen u Veles, na područje njegova poznanika i prijatelja Vojvode Olivera. Kad je Dušan, koji se baš nalazio na putu u pohode svom šuraku u Bugarsku, dobio vest o tom, pozdravio je odmah važnog prebega i pozvao ga na svoj dvor. Jula 1342. god. primili su Dušan i kraljica Jelena na svom dvoru, u Prištini, samozvanog vizantiskog cara sa mnogo pažnje. Lepo dočekan, Kantakuzen je ostao na srpskom dvoru skoro godinu dana. Sklopio je sa Dušanom i savez za bolji rad. Cena tog saveza i srpske pomoći Kantakuzenu da se dočepa vlasti u Vizantiji imala je biti ta, da Grci ustupe Srbima sve gradove zapadno od Kavale, u kojima bi se većina stanovništva izjasnila za srpsku vlast. Zlo građanskog rata davalo je nade na Dušanovu dvoru, da bi ta kao neka vrsta plebiscita mogla ispasti u korist Srba. Obrt političke sreće pokazivao se već u ponašanju pojedinih ljudi. Ćesar Hrelja, kraljev odmetnik, našao je za mudro da se opet povrati svom gospodaru i da mu kao dobitak preda još i grad Melnik savladavši u njemu posadu sastavljenu od Kantakuzenovih ljudi. Ali, treba naročito naglasiti, da savez između Kantakuzena i Dušana nije bio nimalo iskren, od samog početka. Kantakuzen je dobro znao, da će Srbi tražiti naplatu za svoju pomoć i da ta naplata može biti samo na račun grčkog područja. Što srpsko učešće bude veće, biće prirodno, veći i njihov račun. Ali njemu je bilo stalo do toga, da srpskom pomoću dobije vlast i slomi protivnike; posle će, kad se učvrsti, on gledati da vrati sve na što je morao pristati u tesnom položaju. Već i pri pregovorima u Srbiji bilo je dosta teškoća; i mada zavisan od Dušana, Kantakuzen se dugo branio da primi uvete koji su mu postavljani. Za Kantakuzena se mnogo zauzimala kraljica Jelena. Da se nađe rešenje bio je čak sazvan i sabor od 24 srpska velikaša, na kome je glavnu reč vodila kraljica. Njenom uticaju i potpori velikog vojvode Olivera uspelo je, da nađu to posredno rešenje, koje je ostavljalo otvorena vrata na obe strane. Kantakuzen se mogao tešiti, da tim rešenjem Srbima stvarno nije još ništa dao; pregovori i rasprave oko načina provođenja mogu trajati mesecima, a dotle može izbiti sticajem prilika ili slučajem i neki po nj i Grke srećniji izlaz iz cele situacije. Dušan je opet dobro video, da mu ova kriza u Vizantiji može dobro poslužiti da proširi Srbiju, i kad već jedna strana traži njegovu pomoć on je gledao da je i dobro naplati. Ponuđeno Kantakuzenovo rešenje nije mu bilo mnogo po volji, ali ga je, pod uticajem kraljice i njenih jednomišljenika, primio, računajući s tim da ipak sve obrne u svoju korist.

U jesen 1342. god. počela je saveznička akcija protiv Sera. Na čelu vojske beše sam Kantakuzen i srpske vojvode Oliver i Vratko. Pohod je, izgleda, bio shvaćen malo olako. Srpski vojnici sa uživanjem su pili mlado vino, kome nisu bili mnogo vični, i zbog toga su se u velikom broju poboleli od srdobolje; na 1.500 ljudi platilo je glavom bez ijednog neprijateljskog udarca.

Kantakuzenovi ljudi osuđivali su to nepaženje na čuvanje svoje snage i kad se, zbog osetnih gubitaka, vojska morala vraćati ne svršivši ništa, jedan dobar deo Grka ostavi saveznike i pođe svojim poslom. Dušan je međutim, pomoću mita, dobio Voden. Taj uspeh ojačao je Kantakuzenovu stranku na zapadu i jugu Balkana i još te jeseni, pomoću svog nećaka Jovana Anđela, koji je tamo bio namesnik, Kantakuzen osigura Tesaliju za sebe.

U Carigradu su za to vreme radili svima sredstvima, da razbiju savez između Dušana i Kantakuzena. Delovali su čak i preko bugarskog cara Aleksandra, svog prijatelja a Dušanovog šuraka. Dušanu je stranka carice Ane nudila odmah sve, što mu je imao da obezbedi savez sa Kantakuzenom, to jest čitavo područje zapadno od Kavale i Filipija sem Soluna, – samo ako im izda, ubije ili bar zasužnji protivnika. Veran datoj reči Dušan je odbio dva grčka poslanstva i na proleće 1343. god. ponovo je, zajedno s Kantakuzenom, preduzeo ratni pohod. Jedno vreme vodio je vojsku sam Dušan. Kako je krajem 1342. god u decembru umro prevrtljivi ćesar Hrelja, koga su verovatno prilike i Dušanovo nezadovoljstvo s njim nagnali da ode u Filski Manastir, gde je postao monah Hariton i gde je i sahranjen, to je kralj podvrgao sebi njegovu važnu pograničnu oblast. Posle toga je naročitu pažnju obratio Albaniji, u kojoj je od lanjske godine njegova vojska s uspehom delovala, tako da je u junu 1343. god. Kroja, kao glavni grad srednje Albanije bila već u Dušanovim rukama. On je tad potvrdio gradu sve ranije povlastice. Kantakuzen je ratovao i opet pod Serom, koji se uporno branio. Da pokažu svoju tvrdu odluku istrajnosti u borbi, oni su Kantakuzenova poslanika, koji je došao da pregovara o predaji, ne samo ubili nego čak i raščerečili i njegove komade tela izvesili na gradske zidine, da budu opomena i spoljašnjem i unutrašnjem neprijatelju. Kantakuzen nije imao načina da ih savlada i kazni. Postoji i činjenica, da se srpski vojnici pod njim nisu borili sa voljom i da su mu u dva-tri maha otkazivali poslušnost. To i neuspesi pod Serom učiniše, da se Kantakuzen poče osećati nelagodno među Srbima. Javila se sumnja. Ona se pojavila naročito od onda, kad je Kantakuzen prevarom dobio Ber, na koji je već ranije Dušan bio stavio ruku. Sigurno je sem toga znao i za poruke iz Carigrada, a u sumnji ga je pojačao naročito dolazak mletačkog poslanika Marina Venijera (u leto 1343.) od koga se bojao da će, po željama i molbama iz Carigrada, uticati na Dušana, da se dotadašnji savez raskine. Verovatno se u Srbiji bila malo ohladila i ona stranka, koja je ranije radila za nj. Za Dušana je već čuo, da ga je zauzimanje Bera, u kom se Kantakuzen nastanio, dovelo u veliku jarost. Zbog svega toga Kantakuzen se reši da napusti Srbe i potraži sreću na drugoj strani. Uputio se protiv Soluna. Na kraljev poziv, da dođe na nove pregovore, nije se hteo odazvati. To onda izazva Dušana, koji je to možda jedva dočekao, da pođe na nj. U isto vreme stizala je i carigradska flota u pomoć Solunu. Da ne bi došao među dva neprijatelja, Kantakuzen se brzo povukao u Ber. Prirodna je stvar, da je posle toga došlo lako do sporazuma između Dušana i carice Ane. Da bi sporazum postao čvršći bi, krajem avgusta, veren mali šestogodišnji kraljević Uroš sa sestrom mladog cara Jovana Paleologa.

Gonjen od Vizantije i napušten od Dušana, Kantakuzen se beše našao u vrlo teškom položaju. Njegova odluka stvorena je, međutim, brzo. Jedini aktivni neprijatelj carigradskih gospodara behu u taj mah Turci. Protiv njih tražila je Vizantija baš ove, 1343. god., pomoć mletačke flote. Kantakuzen, koji je i od ranije imao veza s njima, zatraži tursku zaštitu. Omar, ajdinski emir, jedan između najmoćnijih u Maloj Aziji, brzo se odazva vapaju ugroženog, kao što je godinu pre spasavao u Dimotici i ženu Kantakuzenovu od Bugara. Turci s Omarom i sa svojom velikom flotom čamaca izbiše nenadano na ušće Vardara. S Kantakuzenom zajedno pokušaše uzalud novi napad na Solun. Ali ujedinjena hrišćanska flota Mlečića, rodskih vitezova i kiparskog kralja, koje je okupio i bodrio sam papa, uništi kod Halkidike turske lađe. Turci, odsečeni od svoje baze, nađoše se na muci. Kralj Dušan, koji je za to vreme osvajao po Albaniji i Maćedoniji i bio, u taj mah, blizu Zihne, posla protiv tih Turaka, kojih je bilo oko 3.000 ljudi, svoga vojvodu Preljuba, sa teškom konjicom. Kod Stefanijane, između Soluna i Sera, dođe do sukoba. Tu Turci vešto prevariše Srbe. Povučeni na jedan brežuljak, pun grmlja, oni su sačekali da srpski konjanici odsednu s konja i da se s naporom, u teškim oklopima, stanu peti uz brdo. Onda su oni, za tili čas, sleteli niz brdo, na drugu stranu, dočepali se srpskih konja, pobili nešto ljudi i odjurili u Trakiju, gde se nalazio Kantakuzen (1344. god.). U Trakiji je Kantakuzen i bez njih imao uspeha, a sad je postao ozbiljna opasnost. Iz Carigrada su zvali u pomoć i Srbe i Bugare. Za vreme tih borbi u Trakiji češće se pominje neki vojvoda Momčilo. To je jedan od onih na Balkanu dosta običnih epskih avanturista, koji je kao četnik služio i Srbima i Grcima, delujući u glavnom u Radopi i po južnoj Maćedoniji. God. 1344. ostavio je Dušana i prešao Kantakuzenu. Njegova četa bila je u stvari prava, i to vrlo ozbiljna, vojska i imala je na 5.000 pešaka i na 300 konjanika. Kantakuzen ga odlikuje činom sevastokratora, a carica Ana činom despota, samo da bi ga pridobila na svoju stranu i vezala čvršće. Ali on nije veran nikom. Napustio je doskora i Kantakuzena i proglasio se kao potpuno samostalan. Samovoljan je bio nesumnjivo uvek. Ostavivši Kantakuzena napao je odmah njegove turske saveznike, pa i njega sama. Ali to mu beše pred glavu. Ozlojeđeni Turci, zajedno s Kantakuzenom, napadoše ga nepoštedno. Momčilo je tražio skloništa u tvrdom primorskom gradu Periteorionu, ali ga grčki stanovnici nisu hteli primiti, i on je, nedovoljno spreman, morao da uđe u borbu na polju. Zasuti turskim strelama popadali su on i njegovi drugovi posle hrabre odbrane (1345. god.). Epska pesma srpska prenela je tog rodopskog vojvodu u hercegovački Pirlitor i dala o njemu i njegovom krilatom Jabučilu jednu od najlepših svojih tvorevina.

Dok se Kantakuzen bavio na istoku, zauzimao je Dušan polagano zapadne delove Balkanskog Poluostrva i južnu Maćedoniju. U jesen 1345. god. behu u njegovim rukama Berat, Valona i Kanina u Albaniji, i Kostur, Drama, Filipi, i Hrizopolj u Maćedoniji. Uzeo je i Ber, Kantakuzenovu bazu u tom kraju. Kavala, odnosno tad zvani Krstopolj, postade krajnja tačka vizantiske zapadne granice. Neosvojiv za Srbe ostade bedemima dobro opasani i uporno branjeni Solun, za kojim je Dušan žudio celog života. Uspesi koje je kralj postigao od 1331.-1345. behu doista veliki. Na Balkanu Dušan nije imao takmaca. Fizički veći od svih ljudi on je to bio i kao vladar balkanskog područja. Prema Srbiji sve su druge države išle u drugi i treći red. Bugarska se privijala uza nj, Vizantija se hvatala za njegov skut. Bosna ga se bojala. Dušan oseća svoju snagu i prevlast Srbije. Osvojivši i značajni Serez, najvažniji grad između Carigrada i Soluna, kralj 15. oktobra 1345. piše Mletačkoj Republici sa puno ponosa, da je postao "gospodar gotovo celog Carstva Romejskog."

Videći svoje uspehe i nemoć Vizantije Dušan dolazi na smelu i veliku zamisao. On želi da postane gospodar Carigrada i da na ruševinama istrulele Vizantije podigne moćno carstvo jednog mlada naroda, puna poleta i stvarne snage. Posed Carigrada stari je san svih slovenskih država koje su se stvarale oko Vizantije, na Balkanu i Crnom Moru. Za njim su težili Simeonovi Bugari, Dušanovi Srbi i posle Rusi kroz gotovo ceo XVIII i XIX vek. U starom Seru, daleko na jugoistoku Maćedonije, Dušan stvara odluku da proglasi Srpsko Carstvo. Već januara 1346. polazi njegovo poslanstvo u Mletke, da prijateljsku republiku obavesti o njegovoj nameri i da joj ponudi savez za osvajanje ostataka evropske Vizantije. Taj savez s Mlecima Dušanu je trebao najviše radi flote koje sam nije imao a bez koje je bilo nemoguće potpuno opsesti i savladati Carigrad. Samo s kopnene strane nije ga dotle mogao niko osvojiti. Ali Mleci nisu pristajali na tu ponudu; jedno s toga, što su u to vreme ratovali s Mađarima radi Dalmacije, a drugo, što im nije išlo u račun, da se slaba vlada Vizantije, koja im je često iz nužde, davala mnoge olakšice zameni vladom jedne jake a mlade i usred toga možda osione države.

Za svečani čin careva krunisanja, koje je imalo da vidno, za sve vekove, obeleži vrhunac moći Srpske Države, sjajni uspeh generacijama s planom pribirane i razvijane narodne energije, činjene su velike pripreme. Uz cara je trebao postojati i patrijarh, koji će izvršiti krunisanje; uz carstvo i inače treba da bude patrijaršija, najveća crkvena uz najveću svetovnu vlast. Za krunisanje nije se moglo ni misliti na carigradskog patrijarha; a na bugarskog za takav čin u srpskoj državi nije se htelo misliti. Za patrijarha srpskog Dušan dade proglasiti arhiepiskopa Janjićija, svog dobrog saradnika, koji je ranije bio logotet. Pristanak za proglašenje srpske patrijaršije dali su samo od Dušana u pola ili sasvim zavisni crkveni poglavari, bugarski patrijarh i avtokefalni ohridski arhiepiskop. Proglas, prema tom, nije bio strogo kanonski, nego više izraz samovolje i sopstvene snage. Radi toga i radi političkog karaktera čitava akta bacila je carigradska patrijaršija prokletstvo na ovu srpsku crkvenu tekovinu i prekinula s njom veze.

Na krunisanje Dušanovo, koje se imalo izvršiti u Skoplju, skupila se sva gospoda srpska, svetovna i crkvena. Pored srpskog patrijarha našao se tu i bugarski, a beše mnogo episkopa i crnorizaca, naročito iz Svete Gore. Dubrovačka Republika poslala je naročito izaslanstvo s bogatim poklonima. Na Vaskrs, 16. aprila 1346. god., krunisan je Dušan za cara, a njegov sin, devetogodišnji Uroš za kralja. Srbija je postala Carevina, s punom ambicijom da zameni u pola slomljenu Vizantiju. To kazuje i nova titula Dušanova, koja ga označava kao Cara Srbljem i Grkom i njegova izreka, da mu je Bogorodica pomogla da "kraljuje velikim i slavnim gradovima grčkim i da bude nastavnik velikim i svetim carevima grčkim". S tom ambicijom Srbija je uzela na se i izvesne tradicije, ustanove i likove carigradske imperije, koji su smatrani kao atribut i nasleđe carskog dostojanstva, iako su imali u ponečem čist vizantiski karakter, koji je izvesnim delom bio i proizvod njihove kulture. Rim je, rečeno je jednom lepo, bio grad, koji je stvorio jedno carstvo; a celo jedno carstvo stvaralo je Carigrad. U njemu je s toga gledan ideal carstva, carski grad po previshodstvu. Grci su ga sami zvali samo Grad i Konstantinov grad, a u Slovena je on dobio ime Carigrad. S toga su tradicije tog grada, vrlo ponosna na svoj prestonički položaj, bile primane od svih suseda sa nesumnjivim respektom, i s toga su i nekad Simeon bugarski, kao sad Dušan srpski, iako politički protivnici Vizantije, prihvatali sa žudnjom njen carski nimbus.

Postavši car, Dušan je nagradio sve svoje važnije saradnike. Kako se sam popeo u činu po vizantiskom uzoru, tako je po istom obrascu unapredio i njih. Titulu despota, najveću posle carske, dobiše carev polubrat Simeon, brat carice Jelene Jovan Asen, koji je bio u Dušanovoj službi, i Jovan Oliver, možda suprug Dušanove maćehe Marije i gospodar ovčepoljske, tikveške i morihovske oblasti i osnivalac manastira Lesnovo. Sevastokratorima biše proglašeni carevi rođaci: vojvoda Dejan, za kojim je bila udata Dušanova sestra Teodora, gospodar kumanovske oblasti i Branko Mladenović, čije se poreklo izvodi od Vukana Nemanjića, s porodičnim imanjem na Kosovu, u Drenici, a kome Dušan beše nedavno poverio ohridski kraj. Za ćesare je proizveo: Vojihnu, gospodara Drame; vojvodu Preljuba, zeta careva i vojvodu Grgura Golubića. Sem pojedina lica, car je nagradio i obdario i mnoge crkve i manastire. Ovom je prilikom, najverovatnije, skopljanska mitropolija odlikovana da bude prvoprestona.

Car je pokazivao u ovo vreme veliku pažnju prema crkvi. Preko nje je hteo svakako da ublažava i privlači grčki elemenat, koji s novom carevinom nije imao ništa zajedničko sem vere. Hteo je uz to, da bogatim darovima pridobije za sebe sveštenstvo uopšte, koje je držanje carigradske patrijaršije moglo da napravi neraspoloženim prema caru i njegovoj tvorevini. U tom pogledu izgleda da je naročito polagao na svetogorske monahe, na najuticajniji duhovni elemenat u Maćedoniji. On je lično 1347. pohodio tamošnje manastire i bogato ih obdario. Tamo su mu, ipak, nesumnjivo zamerali, što je popustio upornoj carici Jeleni da i nju povede sa sobom i da prekrši staro osveštano pravilo Svete Gore, da na njeno tle, među monahe, ne sme kročiti ženska noga. God. 1350. ustupio je 500 perpera godišnjeg dohotka, koji je Dubrovačka Republika plaćala srpskom vladaru za predati Ston, jerusalimskom manastiru Sv. Arhanđela. Sv. Arhanđelima posvetio je Dušan i svoj manastir, na Bistrici više Prizrena, za koji je izabrao mesto još 1343., hoteći da se zahvali arhanćelu Mihailu za ozdravljenje od bolesti. Staru crkvu, posvećenu istim "vojvodama nebeskih sila", on je počeo zidati u proleće 1348. god., a dovršio je 1352. Ona je, na žalost, srušena gotovo do temelja; nedavno izvršena iskopavanja sa pronalaskom raskošne ornamentike i skupog materijala upotrebljenog mermera daju samo jednostran nagoveštaj o stilu i vrednosti te zadužbine. Zanimljivo je, da je narodna pesma očuvala pomen na Dušanov kult Arhanđelov i da mu ovog sveca daje za kućnog patrona.

Na glas da se Dušan dao krunisati za cara požurio se Kantakuzen, da se kruniše i on. Pet nedelja posle svečanosti u Skoplju krunisao je jerusalimski patrijarh (carigradski, očevidno, nije hteo) Kantakuzena u Adrijanopolju za cara (21. maja 1346.). Neumoran i nepopustljiv, on traži saveznike na sve strane. Kad je njegov dotadašnji saveznik Omar poginuo u jednoj borbi kod Smirne, Kantakuzen se obratio silnom Orhanu, vođi Osmanlija. Da ga čvršće veže za sebe on mu je dao za ženu svoju kćer, žrtvujući po dotadašnjem vizantinskom običaju, za svoje političke ciljeve rođenu decu. Pomagan od Turaka, on popravlja svoj položaj; a kad u Carigradu pogibe njegov glavni protivnik, Aleksije Apokavk, okrenulo se i javno mišljenje u njegovu korist. Svet je bio sit građanskog rata i njegovih sve težih posledica, a plašile su ga i ambicije nove srpske carevine. Kantakuzenova stranka verovala je u sposobnosti svog šefa i htela je, da mu, uz kompromis sa zakonitim carem, obezbedi vlast i uticaj u državi. 3. februara 1347. otvoriše mu s toga oni kapije prestonice. Kantakuzen bi krunisan ponovo za cara i data mu vlast da deset godina caruje sam u ime mladog cara, koji će postati njegov zet, a da posle toga caruju zajedno. To izmirenje nije popravilo položaj Vizantije. Iznurena zemlja beše klonula i izgubila veru u sebe; prema Dušanovoj Srbiji ona je predstavljala, kako tačno kaže K. Gelcer, silu trećeg reda.

Kao zapovednik oblasti prema srpskoj granici, od Didimotike do Kavale bi postavljen Kantakuzenov sin Matija. On je, kao carev sin, imao da obodri Grke pod srpskom vlašću i da im da nade na skoro oslobođenje. Doista, čim je učvrstio svoj položaj u Carigradu, Kantakuzen šalje poslanstvo Dušanu, u kom mu zahvaljuje za učinjene usluge i traži povraćaj uzetih gradova. Dušan je to odbio i dao tim priliku carigradskoj vladi da pokuša novu ratnu sreću. Pomagan od Orhanovih Turaka, kojima je jedan od vođa bio i Orhanov sin Murat, docnije car, Matija napade Srbe na istočnoj granici, oko Kavale. U tim borbama grčko stanovništvo stradalo je više od Turaka, željnih plena, koji nisu mnogo razbirali kome šta pripada, nego od samih Srba. Sam pohod grčki, zbog takvog ponašanja Turaka, ne donese za saveznike nikakav uspeh.

Za to vreme učvršćivao je svoju vlast novi, mladi kralj mađarski, Lajoš posle prozvan Veliki, koji je došao na presto 16. jula 1342. god. Na severu Srbije on je poseo Mačvu i uzeo tvrde gradove Beograd i Golubac; a na zapadu, u Dalmaciji, beše počeo dugu borbu s Mlecima za posed Dalmacije. Zbog toga je približavanje između Dušana i Mletačke Republike došlo gotovo samo od sebe. U Dalmaciji hrvatski velikaši behu podeljeni, jedni za Mletke, drugi za Mađarsku.

Bosanski ban, Stepan II Kotromanić, bio je na muci za koga da se opredeli. Dotle, on se smatrao kao jedan od najispravnijih vazala kralja Karla. Sad, kad na vladu u Mađarskoj dolazi jedan šesnaestogodišnji mladić neizvesnih sposobnosti, njemu se čini da nije mudro vezati svoju sudbinu uz Mađarsku. Radi toga on 1343. nudi Mlecima savez sa željom, da u nj uđe, pored hrvatskih velikaša iz Dalmacije, još i kralj Dušan. Republici u taj mah nije bilo u interesu, da se bosanski ban meša u dalmatinske poslove s njom zajedno, jer je želela da tamo radi sama i čisto za svoj račun. Ona s toga ne odbija potpuno banovu ponudu, ali je i ne prima. Videći tu uzdržanost Mletaka, a čuvši za veliku vojsku Lajoševu, koja se kretala prema Dalmaciji, ban Stepan se reši, da ponovo ide s Mađarima, ali da ipak, potajno, održava veze i sa Mlecima. Kad su se vodile borbe oko Zadra, ban, iako učestvuje na mađarskoj strani, čini ipak neke usluge i Mlečanima i, kako sami Zadrani pišu, samo se njegovom držanju ima pripisati, da su oni, na kraju krajeva, morali doći ponovo pod vlast Mletaka (15. decembra 1346.). Stepan je naročito želeo, da ga Mlečani izmire i s carem Dušanom, koji je na nj bio kivan radi oduzimanja Huma i koji to pitanje nije nikako hteo da skine s dnevnog reda.

Kad je 1346. god., u leto, došlo do izmirenja između kralja Dušana i Lajoša, koji je hteo da dobije slobodne ruke na zapadu, bosanski ban se beše uplašio za svoj položaj. Računajući na Mletke, koje je obavezao držanjem u borbama oko Zadra, i na njihov prijateljski odnošaj sa ojačanim Dušanom, on ponovo misli na savez između Bosne i Mletaka. Mlečani s početka ne ulaze u to pitanje, ali su voljni da kod Dušana posreduju za bana. Ali, kad se pogoršala situacija u Dalmaciji na mletačku štetu, oni mu 11. oktobra 1346. poručuju, kako računaju s njim i misle na savez. U isti mah oni su mu javljali, da je njihov poslanik našao cara Dušana duboko u grčkoj zemlji i da je car, za ljubav Mletaka, voljan da se izmiri s banom, ali pod uslovom da mu ovaj vrati Hum.Postoji li sumnja o pravu na tu zemlju, car je pristajao da se o tom naročito raspravlja, s potrebnim dokazima. To je prvi put u našoj historiji, da su vladari bili voljni jedan teritorijalni spor rešavati ne oružjem, nego pravnom raspravom. Ako ban ne pristane na to, poručivao je Dušan, onda on, zauzet većim poslovima na istoku, pristaje na primirje od dve-tri godine sa sigurnim garantijama da neće biti uzajamnih napadanja. Takvo držanje carevo zabrinulo je bana i opredelilo ga, da se odluči za kralja Lajoša i da u naslonu na nj obezbedi i svoj lični položaj i svoj posed. S toga napušta misao i o savezu s Mlecima, iako održava dosta srdačne veze s njima.

Njegovom posredovanju ima se, delimično, zahvaliti, što je, najposle, iza dugih pregovora došlo do mira između Mletaka i Mađarske, 8. avgusta 1348. Važno je, da je i car Dušan sa svoje strane preporučivao Lajošu mir sa Mletačkom Republikom. Ta akcija Dušanova dolazila je donekle i zbog veza, koje je sam počeo da stiče u Dalmaciji. Sinovac bana bosanskog i dalmatinskog gospodara, Mladena II Šubića, a unuk moćnog bana Pavla, Mladen III, koji je držao gradove Skadrin, Klis i Omiš, beše se u jesen 1347. god. oženio Dušanovom sestrom Jelenom. Naskoro potom, 1348. god., Mladen je umro od kuge, koja je zahvatila ceo Balkan i dobar deo Evrope, i ostavio je iza sebe posmrče, Mladena IV. Dušan je održavao veze sa rano obudovelom sestrom i vodio je brigu o njoj.

Kralj Lajoš dao je pogubiti 23. januara 1348. vojvodu Karla Dračkoga kao neprijatelja svoga brata; a iste godine umro je i Jovan Anđel, namesnik vizantiskog cara u Tesaliji i Epiru. Car Dušan iskoristi obezglavljenost tih zemalja, da nastavi i upotpuni svoja osvajanja na tim stranama. Još iste godine on je zauzeo ceo Epir sa Janjinom i Artom, a njegov vojvoda Preljub zauze svu Tesaliju, dospevši do mletačkog primorskog grada Ptelea. Preljub postade carev namesnik u osvojenoj zemlji; Albaniju, sa Valonom i Beratom, dobi carev šurak Jovan Asen, a Epir carev polubrat Simeon. Na čitavom zapadu Balkana od Dubrovnika do Krfa jedini Drač beše još ostao u vlasti napuljskog dvora. Puna Dušanova titula, koja se javlja u nekim poveljama, glasi od 1348. ovako: "Ja u Hrista Boga blagoverni i bogom postavljeni Stefan, car svima Srbima i Grcima i zapadnoj strani, to jest Albaniji, i Pomoriju i svemu Disu (Zapadu)."

U tim osvojenim oblastima Dušan je provodio antigrčku politiku. On je dosta otvoreno pomagao Arbanase protiv Grka. Brđanska albanska plemena behu počela još s kraja XIII veka postepeno osvajanje susednih dolina, a od XIV veka sve više uzima maha njihova ekspanzija prema Tesaliji i Epiru. Car Andronik III uzalud je pokušavao da spreči taj proces, kome se i sav drugi grčki svet opirao. Razumljivo je potom, što su Arnauti tražili potpore kod Srba i u njihovom pohodu od 1348. uzeli živa učešća. U Preljubovoj vojsci njihov broj morao je biti vrlo velik, kad su čitav taj odred Mlečani po njima zvali "Albanci". Srbi su Albancima za to davali znatne povlastice, naročito njihovim glavarima.

Dušanova politika na južnoj granici Maćedonije išla je jasno za tim, da tu oblast obezbedi za srpski etnički posed. Kao nekad Sv. Sava, on potiskuje grčke crkvene velikodostojnike i na njihova mesta dovodi svoje Srbe. Tako je na najvažnije mesto, za mitropolita u Ser, doveo učenog igumana Arhanđelova Manastira kod Prizrena, poznatog knjigoljupca Jakova, očevidno s namerom da tu razvije svoju slovensku crkveno-prosvetnu aktivnost. S Kosova kreće u Ohrid, na tu isto tako važnu tačku, ugledne i odane Brankoviće, čija zadužbina Zaum, na Ohridskom Jezeru, još i sad podseća na njih. Mudri Uglješa Mrnjavčević počeo je svoju državnu službu u Trebinju, pa je posle, možda sam, a možda u vezi s bratom Vukašinom, koji se 1350. navodi kao župan na jugu, u Prilepu, premešten na tu stranu. Župan Vojihna, koji se 1323. god. pominje u severnoj Srbiji kao pristalica kralja Vladislava, sina Dragutinova, biće po svoj prilici onaj ćesar Vojihna, koji dobija na upravu Dramu, najizloženiju srpsku oblast na jugoistoku. Nije nimalo slučajno, što Dušan upućuje baš na tu stranu svoje najuglednije i najsposobnije velikaše; on je očevidno hteo da te oblasti na granici budu pod vlašću njemu najodanijih ljudi i da dođu pod što bolje upravljače. Ljude tamo trebalo je zadobijati i autoritetom i pravednošću.

Ipak, Dušan u toj svojoj politici nije bio suviše prek. Da je vodio obzira o grčkoj kulturi vidi se ponajbolje po tom, što je mnoge od njihovih manastira obilato darivao i pisao im povelje na njihovu jeziku. U osvojenom Epiru, kao izuzetak od gornjeg pravila, koga se držao u Tesaliji, postavio je za namesnika svog polubrata Simeona, koji je bio, po majci, grčkog porekla. Nićifor Gregora čak ističe, da je Dušan, kao car, vidno promenio svoj stav "po običajima Romeja" i da je za Srbiju od Dunava do Skoplja, ostavio stare uredbe i običaje, i da je za nove oblasti uveo lično upravu po starom rimsko-vizantiskom pravu. Da je severnu Srbiju, odnosno Srpsku zemlju, ostavio stvarno svom desetogodišnjem sinu, da on tu upravlja, kako veli Gregora, neće biti potpuno verovatno u stvarnosti. Ali upada u oči ono, što je A. Solovjev dobro naglasio, da je, mimo vizantiski običaj, Dušan krunisao sebe za cara, a Uroša za kralja. "Rex iunior Uroš vrši neposrednu kraljevsku vlast u čitavoj državi i neposredno upravlja u grčkim zemljama "po rimskim zakonima". I tačan popis metohija u toj povelji daje nam mogućnost da vidimo, koje oblasti spadaju u jedan a koje u drugi deo. U srpsku zemlju spadaju: Plav, Zeta, Morava, Pilot, Lipljan, Prizren, Polog. U Romaniju spadaju: Prosek, Štip, Bregalnica, Struma, Strumica, Ser, Redina. Izgleda da i skopska oblast spada u Romaniju... Ista se podela spominje još i u međunarodnom ugovoru s Dubrovnikom 20. septembra g. 1349. Tu se svuda strogo razlikuje "zemlja careva i kraljeva", "trgovi carevi i kraljevi", "vlastelin carev i kraljev" i svaki podanik carev i kraljev. Vidimo čak iz jedne povelje g. 1353, da kralj Uroš kao "kralj potvrđuje iste godine darovnicu svog oca manastiru Sv. Arhanđela, verovatno zato što se objekt darovnice nalazi u "Srpskoj zemlji". "Ali ta podela, izvedena pravno i teoriski, nije se mogla privesti do kraja u delo, i to iz više razloga. Vizantiskih pravnih tradicija, koje su se održavale, bilo je i u gradovima "srpske zemlje" ranije zauzetim i već asimilovanim, dok su srpski upravljači, pored svih težnji da se drže grčkog prava unosili i u nove oblasti ponešto od svojih običaja. Drugo, srpski je elemenat došao kao pobedilac i, pored svih obzira, imao je dosta puta prilike da se istakne kao nosilac nove sile. S tim zajedno išlo je i srpsko etničko osvajanje i jačanje nacionalne svesti kod maćedonskih Slovena. Najzad, ni sam Dušan nije bio čovek, koji bi svoju vlast polovio, a najmanje sa sinom još detetom. Sem toga, južne granice njegove, za čitavo vreme Dušanove vladavine, nisu se mogle ustaliti zbog nepopustljive careve želje za sve novim osvajanjima; u njima se manje-više gotovo stalno nalazila vojska, koja je imala svoje zakone i svoja shvatanja; a car je, iz vojničkih i drugih razloga, morao držati tamo pouzdane upravljače, vođe, pa i druga sporednija lica, koja su mogla biti jedino Srbi.

Osvajajući južnu Maćedoniju, Epir i Tesaliju i ulazeći sve dublje u čisto grčke oblasti Srbi su sve više dolazili pod uticaj grčke kulture i podlegali su joj. Osećala se njena tradicijama bogata nadmoćnost. Ona je osvajala u staro doba veliki pobednički Rim, a kamo li neće balkanske, još uvek dobrim delom sirove Slovene. Od početka XIV veka počinje ta, tako da rečemo, vizantinizacija među Srbima i zahvata najpre dvor i najviše krugove. Dve Grkinje kraljice, Simonida i Marija, brzo jedna iza druge, unose u Srbiju svoje dvorske običaje, ceremonijal i neke činove, i ponešto nove materijalne kulture. Veze srpskih velikaša s Grcima bivaju češće i neposrednije; Hrelja Oliver, Momčilo, Uglješa i dr. znaju grčki. Neki se i žene otuda. Stevan Dečanski proveo je sedam godina u Carigradu sa sinom Dušanom, koji je najlepše detinjstvo proveo tu i primio, nema sumnje, u sjajnoj prestonici ne samo izvesne utiske, nego i mnogo navika. Srbija je u XIV veku davala često skloništa znatnijim grčkim izbeglicama od Kotanice do Kantakuzena. Od Dušanova vremena, stvaranjem Carstva, grčki uticaj postaje još življi i u južnim oblastima neposredniji; sam srpski dvor sa despotima, sevastokratorima, ćesarima, logotetima, protovestijarima, alagotorima i sličnim titulama oponašao je neposredno Carigrad. Jačanju tog uticaja pomagala je znatno i crkva, koja je bila sva, od svog početka organizovana po grčkim obrascima.