Autor Tema: Српско војно племство у Војној граници 18. века  (Pročitano 3739 puta)

tintin

  • Newbie
  • *
Српско војно племство у Војној граници 18. века је било српско племство у Хабзбуршкој монархији чији су преци биле граничарске официрске породице којима је Хабзбуршка монархија додељивала племићке титуле због заслуга њихових појединих чланова у ратовима.

Племство српске средњовековне државе је у појединим случајевима напуштало своје области пред турским нападима али оно углавном није представљало зачетак српског племства у Хабзбуршкој монархији. Зачетак српског племства у Хабзбуршкој монархији може се везати за другу половину 16. века, мада су то били појединачни случајеви. Период од Великог Бечког рата до Револуције 1848. године, сматра се почетком стварања српског грађанског друштва у Монархији. Српско племство је јачало и преузимало водећу културну, а нешто касније и политичку улогу. Као представници војног племства, официри су се постепено претварали у виши друштвени слој у Војној граници.1 Како је аустријски двор посматрао Србе пре свега као војнички народ, сасвим је разумљиво што је највећи број племића потицао из редова официра. Живот официра прве половине 18. века се није много разликовао од живота обичног граничарског војника, док то није правило за официре и чланове њихових породица друге половине 18. века. Стога, кроз читав 18. век може да се посматра процес еволуције војног племства.
Садржај
Извори и историографија
Положај Срба у Угарској почетком 18. века
Стицање племићке титуле
Живот племића
Официри као племство
Официри у првој половини 18. века
Официри у другој половини 18. века
Oдевање официра
Одликовања
Хералдика
Племство и српски национални идентитет
Напомене
Библиографија
Извори
Литература
Референце
Извори и историографија

Историјски извори за проучавање војног племства у 18. веку су прилично обимни али релативно слабо доступни. Племићке повеље и подаци о члановима племићких породица се налазе расути по архивима Беча и Будимпеште као и архивима широм Војводине. Племићке повеље писане су на латинском, немачком и црквенословенском језику. Досад је објављен релативно мали број ових повеља, и то често недовољно критички, па су за историографска истраживања неопходна њихова критичка издања, уз дипломатичке, палеографске и хералдичке анализе и одговарајуће студије и коментаре. Критичким објављивањем појединачних племићких повеља из 18. века бавио се мали број историчара, најпре Славко Гавриловић и Владан Гавриловић. Такође, Славко Гавриловић се бавио издавањем грађе о Србима у Војној граници. О племству у Јужној Угарској писали су, осим поменутих Славка и Владана Гавриловића и Виктор-Антон Дуишин, Александар Форишковић, као и Душан Ј. Поповић. Велику помоћ у разумевању ове проблематике пружа збирка Војводина II, којa није завршена због избијања Априлског рата 1941. године и потоње окупације Југославије. У овој збирци налазе се чланци неколицине историчара који свеобухватно пружају веома добру представу о Војној граници 18. века. Познати наративни извори о Војној граници у 18. веку употпуњују схватање проблематике о српском племству у Јужној Угарској. Интересантна слика једног српског официра–племића из 18. века, представљена је у Мемоарима Симеона Пишчевићa. Симеон Пишчевић (1731—1797) је био српски официр у Војној граници који се одселио у Руско царство где је наставио војничку каријеру. У српској и руској историографији је постао познат најпре због својих Мемоара. Ова Пишчевићева аутобиографија је не само значајно дело за познавање и разумевањe српског официра-племића 18. века, него има и књижевну вредност. Праунук Симеона Пишчевића се обратио Нилу Попову, познатом историчару у вези са рукописима свога прадеде. Попов га је први пут објавио у издању Друштва за историју и старине руске, године 1884. Пишчевић је написао Мемоаре на руском језику друге половине 18. века.2 Изузетан изворни значај имају и Описаније живота Саве Текелије и Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства Срема Фридриха Вилхелма фон Таубеа. Фон Таубе (1728—1778) je био адвокат и путописац кога је крајем 1767. године цар Јосиф II послао у Славонију, а одатле у Ердељ и Војну границу како би обављао послове за царски двор. На основу овог путовања је написао један путопис о овим просторима.3 Познате су гравире Мартина Енгелбрехта, као и многобројни сачувани портрети чланова племићких породица који дочаравају одевање и свакодневни живот племића у Војној граници 18. века.
Положај Срба у Угарској почетком 18. века
Јужни Словени у Војводини од 16. до 18. века.
Јужни Словени у Војводини од 16. до 18. века.

Угарско друштво је у 17. и 18. веку било уређено на феудалној основи. Доласком у Угарску Срби су морали да се уклопе у сложену феудалну хијерархију, а међу собом нису имали племиће. Угарско племство је само себе сматрало за народ или populus и дало је себи за право да једино оно може да расправља и одлучује о стварима Угарске. Широке народне масе су сматрали за бесправне подложнике, за plebs. Српски народ – natio и gens Rasciana – како га називају аустријске власти у јавним исправама, чинили су сељаци и нешто грађанства (трговци, занатлије, свештенство).[1] Према законима Краљевине Угарске, Срби су у најбољем случају могли бити јобађи.4 Само племићи су могли бити власници земље, а како Срби нису могли постати племићи, могли су бити сврстани једино међу споменуту класу.[2] Након Велике сеобе и доласка у Аустрију и српски народ почиње са прилагођавањем како тадашњем друштвеном и државном систему, тако и према српском друштву које су затекли у Угарској. Племство из постојбине понела је једино породица Рашковић из Старог Влаха, али старо племство у Угарској јој није било признато, jeр је свако племство на територији Угарске морало бити проглашено и од стране жупанијских власти.5

Срба племића у Угарској је било и пре 1690. године. Један део Срба племића (били су куријалисти6 или армалисти7), живео је у крају између Мориша и Ердељских планина, а други у Коморану. Куријалиста је нарочито било око Јеновског поља, али било их је мало и нису били имућни. Живећи у мађарској средини, брзо су се помађарили.8 Средином 17. и почетком 18. века у Коморану су се налазиле следеће породице: Ваљи, Деметер, Дијак, Пап, Пешти, Халас, Ковач, Естергоми, Чанади, Станковић, Рац, Фогаш и друге. Од ових породица током 18. века су се истицали Монастерлије и Пешти. Највећим делом ови Срби су добилио племство као шајкаши, односно као награду за војну службу. Они су у знатној мери примили мађарски језик као говорни, па су и своја имена и презимена помађарили (Јанош, Петика, Миклош и слично).[3] Најстарија сачувана племићка повеља која је додељена некоме од Срба у Монархији у периоду од Великог бечког рата је она којом је 7. јуна 1683. године цар Леополд I, самозваног српског деспота Ђорђа Бранковића уздигао у ред правих угарских барона.[4]
Стицање племићке титуле
**Портрет Марије Терезије као краљице Угарске**, рад Мартина ван Мејтенса (Martin van Meytens), уље на платну из 1741. године, налази се у опатији Мелк у Аустрији.
Портрет Марије Терезије као краљице Угарске, рад Мартина ван Мејтенса (Martin van Meytens), уље на платну из 1741. године, налази се у опатији Мелк у Аустрији.

Рат са Турцима је још увек био у току када су прве српске породице добиле племство.9 Срби су племство стицали на неколико начина. У образложењу о додели, истицана је заслуга, односно услуга учињена владару. Племство није добијано у исто време, нити су племићи били истог ранга и материјалних могућности. Разликовао их је и начин на који су добили племство. Племство су добијали на пример, најближи рођаци митрополита и епископа, официри (због својих заслуга) или чиновници, затим управници или провизори властелинства. Племство се могло добити и због обављања различитих послова као што су управник поште, трговац, почасни функционер градских општина и други. Постоје две основне групације на основу занимања, које су добијале племство: војници као официри и цивили као црквени великодостојници, чиновници и трговци. На основу тога у историографији је прихваћена подела на војно и цивилно племство.[2] Угарски нобилијарни систем познаје следећу узлазну градацију рангова племства: племић - барон - гроф - кнез. Грофовске титуле имали су Чарнојевићи, Наке, Адамовићи, Маленићи… Угарски барони који су титулу стекли у војној служби: Гвозденовићи, Давидовићи, Дуке, Кнежевићи, Љубибратићи…

Војних племића до 1750. године, једва да је било више од десет. Уз неке већ поменуте то су још: Јован Николић (1735), Вук Исаковић (1739), Арсеније Вујић (1741) и Богић Вучковић Стратимировић (1745).Тек са преуређењем војне границе и сређивањем положаја граничарских официра, међу којима су Срби били у већини, услови за стицање племства за војне заслуге постали су повољнији. Српским официрима је, 1. марта 1751. године, додељно око педесет племићких диплома и то за само један дан. Према декрету од 28. фебруара 1751. године, сви граничарски официри који су се непрекидно налазили у војној служби од 1740. године, имали су право да добију племство, под одређеним условима.[5] Ово додељивање племства било је последица развојачења Потиске и Поморишке војне границе. Незадовољни граничари су тада решели да оснују покрет за исељавање у Русију. Официрима који су остали и одбили да промене боравишта, односно определили се да остану под новом угарском управом, додељивано је племство и ситни земљишни посед. Добијали су кућу и нешто земље, али без подложника. Земљу су добили на десетогодишње уживање према чиновима које су имали. Та земља кретала се у опсезима сељачких поседа: заставници су добијали 44 ланца (1 ланац=2.200 квадратних хвати)[6], поручници 58, поткапетани према рангу 58, 73 и 87 и оберкапетан је добијао 145 ланаца земље. На тој земљи могли су зидати зграде у вредности до 500 форинти, али им је рефундиран новац, како би им се земља могла узети по истеку рока. Земља им је, ипак уступљена као трајно власништво декретом од 15. јула 1765.[7] Међу официрима који су тада добили племство било је 17 заставника, 3 потпоручника, 22 поручника, 1 поткапетан, 4 капетана и 1 оберкапетан. Реч је махом, о нижим официрима. Укупно су добили 1.834 ланаца земље.[8] Од ових породица успеле су да се одрже као племићке и у материјалном погледу да се обогате: Бадрљица, Голуб, Тешић, Чокић, а нарочито породица Зако. Остале су убрзо осиромашиле, покметиле се или изумрле.

У односу на претходни период, у периоду од 1751. до 1790. године, много више Срба је добило племство. Током Седмогодишњег рата, у којем су граничарске снаге чиниле значајан део аустријске војске, десетак Срба официра је добило племство за заслуге на ратишту. Већи број српских породица добило је племство после инкорпорације Тамишког Баната 1779. године. Тада је дошло до распродаје коморских поседа. Они који нису били племићи, могли су куповином ових поседа то постати, јер је уз куповину неког од банатских спахилука долазила и племићка диплома са предикатом. Тридесетак породица је овом приликом добило племство. Након завршетка новог рата са Турском (1788 – 1791), још двадесетак лица је добило племство за заслуге у рату, али као трговци.10 Тек на Темишварском сабору 1790. године, Срби племићи се појављују као сталеж.11У периоду од 1690. до 1790. године, племство су стекле следеће српске породице римокатоличке вере: Лука Сучић (1697), Михајло Хорват (1715), Фрања Бабић (1719), Илија Буквић (1744), Петар Ђелмиш (1766), Андрија Петровић (1783) и други.[9]
Живот племића

Међу српским племићким породицама није се налазила ниједна властелинска породица. Било је само неколико породица које су се могле убројати у средње племство. Највише је било оних са сељачким поседом без подложника, а неке су биле и без поседа. У другој половини 18. века спадале су међу најимућније и најугледније следеће породице: Чарнојевићи и Мачи и Оросину, Рашковићи у Шаренграду, Текелије у Араду, Стратимировићи у Кулпину, Николићи у Рудни, Мочоњи у Фењу, Нако у Семиклушу, Сервиски у Кањижи, Андрејевићи у Карловцима, Маленице у Темишвару, Ловчански у Сентандреји, Стојчевићи у Нештину, Ђуричко у Темишвару, Којићи у Осеку.

Пред крај века појављују се српски племићи велепоседници, који су се разликовали од осталих српских племића. Својој деци су пружали најбоље могуће образовање, а трудили су се да се ороде са разним племићким породицама. Међу именима њихових унука и праунука можемо да нађемо имена као што су Терезија, Себастијан, Еуген, Јоланка, Артур, Лајош, Коломан и слична.

Српско племство је имало највиши животни стандард у српском друштву у Угарској. Племићи су титулисани као високородије у друштву.[10] Племство је градило дворце (кастеле), на свом земљишном поседу, окружене зеленилом. Чарнојевићи и Николићи имали су лепе простране куће, праве мале дворце. Највећи део српских племића имао је веома солидне, лепе грађанске куће, приземне или на спрат. Имали су послугу и јахаће коње. Раскошно су се одевали, поседовали су накит, украсе и уметничке предмете. Нису били ретки ни двобоји, беспосличење, пороци. У 18. веку су се ради разоноде окупљали само мушкарци, главе породице, пре свега трговци и занатлије у својим организацијама и то обично недељом или о празницима и тамо се веселили. У Јужној Угарској 18. века нарочито је у моди био манует, фрнцуски плес. Сава Текелија, који је важио као један од најбољих играча мануета свог доба, забележио је у својим Мемоарима како је на једном балу под маскама у Будиму одиграо са грофицом Хадик маует по најлепшем начину француских танцмајстора и како су се том приликом скоро сви присутни окупили око њих. Уз све горе наведене карактеристике, нису се много разликовали од било ког европског племства у 18. веку.

Као супротност овим поједниним племићким породицама које су се обогатиле, постојале су племићке комуне које су могле располагати извесним колективним привилегијама (те су привилегије омогућавале избегавање понижавајуће материјалне и друштвене зависности племића од неплемића). Једна од таквих комуна је Nemes Militics, данашњи Светозар Милетић у Бачкој.
Официри као племство

Официрске породице са племићким титулама не треба рачунати као сталне чланове српског друштва јер су официри, као и остали чиновници, премештани према потреби службе, а некада им је приликом стављања у пензију (нарочито када су пензионисани по казни) одређивано и место боравка.
Официри у првој половини 18. века

У току Великог бечког рата, аустријски војни заповедници су због заслуга за учешће у рату, дали многим Србима официрски чин.12 Када би неко место било освојено, стављано је под војничку управу. Тако је неколико Срба официра добило заповедништво у местима која су се налазила у позадини, док су други служили на фронту. Срби су се обраћали Ратном Савету у Беч, са молбом да саставе од Срба једну чету која ће се борити против Турака.[11] Упућивали су, затим, молбе Ратном савету, да их постави за капетане у појединим пограничним местима, да реши њихове спорове и да им одобри размену заробљеника.[12]

За граничаре је војна служба била занимање које се преносило с колена на колено. На исти начин се преносило и официрско звање. Официри су више пажње поклањали чиновима, звањима и ранговима, него самим племићким дипломама, па када су их и добијали, нису их увек проглашавали и у жупанијама. Они су на племство гледали као на могућност даљег напредовања у војсци.

Живот граничара и официра се разликовао од онога који се одвијао у тзв. регуларним пуковима и гарнизонима. Граничарски официри су се разликовали и по видовима накнада које су добијали за службу. Новац је, првих деценија 18. века чинио трећину њихових примања. Остатак су добијали преко лена, која су се добрим делом обрађивала радном рентом (работом).13 Нису им биле непознаница ни натуралне дажбине, које су називане поклонима. У овим околностима, официри су били упућени и на неке привредне делатности. Најчешће су се опредељивали за сточарство. Како су имали земљу али не и оне које би је обрађивали, највише им је одговарало да на њима гаје и тове стоку и да се у трговачком послу уортачују са сточним трговцима. Официри су се најчешће појављивали као закупци пустара, као кредитори других трговаца и људи из сопственог сталежа. Свој економски положај, официрски слој учвршћивао је власништвом над воденицама, убирањем таксе на скелама, скупљањем пореза и намета, трговином стоком и ратним пленом. Према прописима генерала грофа Одвијера за Подунавску границу из 1727. године, капетани и оберкапетани су имали право на половину намета (акциза) од месница, крчми и риболова, као и половину пореза који су трговци – турски поданици плаћали општинама. За обраду свог земљишног поседа, официри су могли од својих војника да захтевају по три работе годишње, односно одређен број дана орања, косидбе, вршидбе, довоза сена и огрева. Такође, имали су право на 5 до 10 војника, као сталну стражу. Могли су имати и ордонансе, које су користили не само за службене, него и за приватне сврхе.[13]
Орден Марије Терезије
Орден Марије Терезије

По формирању граничарских пукова, аустријска власт је највише положаје резервисала за Немце, племиће и римокатолике, док је Србима давала подређене положаје. Срби су најчешће били хусарски официри, тачније ритмајстери (коњички капетани), капетан – лајтнанти, лајтнанти и корнети.14 Неки од њих су доста брзо напредовали до тих чинова15, али ипак су теже долазили до виших војних звања. Официри су најчешће, каријеру завршавали као поручници.16 Међутим, није занемарљив ни број мајора (обрствахтмајстера) и потпуковника (обрстлајтнанта). Иако су Срби чинили готово половину аустријске војке, генералски чин било је готово немогуће добити.17 Највишу каријеру у аустријској војсци постигао је Петар Дука (главни војни заповедник Баната, са чином фелдцајгмајстора), а у руској Петар Текелија (фелдмаршал руске војске, односно генерал кавалерије). Дешавало се, чак, да официри са вишег чина падну на нижи, изгубе га или добију мању плату и пензију. Било је доста официра, који су спадали у прекобројне и ислужене, нарочито после завршетка ратова, па је питање њихових звања, реактивирање или превођење у пензију било стално присутно пред Дворским ратним саветом у Бечу.[14]

Официри су обично потицали из ширих народних слојева, и истицали су се својом храброшћу и интелектом. Непријатеља су изазивали и излазили му на мегдан, залетали су се у непријатељску војску да би ухватили и живог довели неког угледног непријатељског првака. Официри су стално наглашавали своју верност и оданост, па и онда кад то нису били. Српски официри били су ктитори црква и манастира, затим приложници за њихову оправку, обнову, доградњу и набавку опреме. Пред смрт су се исповедали и причешћивали. У манастирима и црквама, сахрањени су многи истакнути српски официри: Јосиф Монастирлија (у Шишатовцу), Атанасије Рашковић (у Крушедолу), Вук Исаковић (у Шишатовцу), Александар Рашковић (у Бешенову), Секула Витков�
« Poslednja izmena: Jul 21, 2013, 09:27:56 posle podne Horatio Caine »