Autor Tema: Клеопатра I  (Pročitano 4135 puta)

klasnic17

  • Newbie
  • *
Клеопатра I
« poslato: Jul 23, 2013, 10:23:01 posle podne »
Клеопатра I била је ћерка селеукидског краља Антиоха III Великог и Лаодике III, ћерке понтског краља Митридата II. Доцније је била удата за краља Египта Птолемеја V Епифана из династије Птолемејида. Била је прва птолемејска краљица која је била савладарка свог мужа и регенткиња у име малолетног сина, Птолемеја VI Филометора. умрла 176. пре н. е.
Садржај
Антиох III, Птолемеј V и Римљани
Венчање
Брачни живот
Регенткиња
Библиографија
Литература
Референце
Антиох III, Птолемеј V и Римљани
Биста Антиоха Великог. Биста која се данас налази у музеју Лувр, у Паризу.
Биста Антиоха Великог. Биста која се данас налази у музеју Лувр, у Паризу.

За Клеопатрину удају за Птолемеја Епифана важно је прво размотрити сложене међудинастијске односе у хеленистичком свету. Као и ранији селеукидски владари тако је и Антиох III Велики (227—187. пре н. е.) посматрао Птолемејиде, владаре Египта, као главне такмаце. Две династије су се већ деценијама спориле око Коеле Сирије, области данашње јужне Сирије, а током Четвртог сиријског рата (221—217. пре н. е.) Птолемеј IV Филопатор (221—204. пре н. е.) не само да је одбио Антиохове нападе већ је захваљујући победи код Рафије 22. јуна 217. успео да окупира Коеле Сирију и да добије рат. Међутим, Птолемеј IV је умро 204. године пре н. е., а његов наследник Птолемеј V Епифан је имао свега шест година. Пошто су уместо малог краља владали регенти, Антиох је покренуо нови, Пети сиријски рат (202—200. пре н. е.), у тајном савезу са Филипом V (221—179. пре н. е.), македонским краљем. Укратко, Антиох је овом приликом заузео Коеле Сирију и та област је трајно остала под селеукидском влашћу, док је Филип V освојио птолемејске поседе у егејском басену. Било како било, Антиох III се сада окренуо хеленистичким крајевима у Малој Азији и Европи, али је већ у то време промена равнотежа снага у источном Медитерану изазвала пажњу Римске републике, одскора највеће силе у западном Средоземљу[1].

Антиох III је имао три ћерке: Клеопатру, Антиохиду и трећу, чије име није остало сачувано. Антиохови потомци имали су угледно порекло и по мајчиној линији будући да је Антиохова супруга била Лаодика III, ћерка Митридата II, владара малоазијске Понтске краљевине. Самим тим, по оцу Клеопатра је била македонског порекла, а по мајци персијског будући да је творац Понтске краљевине био персијски сатрап Митридат Ктист који је осамосталио Кападокију у време ратова Александрових наследника тј. Дијадоха[2].

Према Апијану, историчару из 2. века н. е., Антиох је одлучио да све три ћерке уда за различите владаре хеленистичког света пошто је планирао поход на Тракију и, самим тим, ценио је да ће га тај покушај свакако довести у сукоб са Римљанима. С друге стране, осим промене равнотеже снага, Римљани су гледали да заштите интересе Египта који је већ 210. пре н. е. постао важан извор житарица за сам Рим. У Лизимахеји у Тракији у јесен 196. Антиох се сусрео са римским посланицима који су желели да натерају селеукидског краља да врати младом Птолемеју заузете територије. Усред дипломатских преговора Антиох је запањио римске дипломате објављујући веридбу између Птолемеја V и Клеопатре. Египатске притужбе против Антиоха III наједном су изгубиле на снази, а краљ је притом изјавио како ће његов будући зет знати да се захвали Римљанима на њиховој дотадашњој заштити и пажњи[3].
Венчање

Венчање између Птолемеја V и Клеопатре I обављено је 194/3. пре н. е. управо у Рафији, месту велике победе младожењиног оца. Иако је Коеле Сирија сада припадала Антиоху, селеукидски краљ се показао дипломатски дораслим да остави свој понос по страни. По дипломатским обичајима који су владали у антици, обично је ниже рангирани владар одлазио у посету моћнијем монарху. Брак Птолемеја V и Клеопатре означио је повезивање две најугледније хеленистичке династије, а Рафија је, поред симболичне вредности за Птолемејиде, била место на граници два царства. Оба владара су могла да сачувају сопствени престиж и притом твде како је управо онај други дошао у посету[4].

Уз своју ћерку Антиох је свакако дао и доличан мираз. Међутим, какав је мираз тачно био у питању данас није познато. Антички аутори су забележили различите верзије. Полибије (2. век пре н. е.) и Апијан записали су да је читаву генерацију доцније, у време Шестог сиријског рата (170—168. пре н. е.) птолемејска страна тврдила да је Коеле Сирију Клеопатра донела као мираз Птолемеју Епифану. Друга верзија, коју је сачувао Јосиф Флавије (1. век н.е.) вели да је Антиох младенцима препустио краљевске приходе из Самарије, Јудеје и Феникије да их деле попола. Данашњи историчари ипак одбацују ове вести античких историчара који су листом писали доста времена после Клеопатрине удаје те су, самим тим, записали традиције које су деловале веродостојно у њихово време. Данас се сматра да се Антиох III у Петом сиријском рату постао најмоћнији владар хеленистичког света и да му, пре поласка на Тракију, такве концесије на Истоку слабашном Птолемеју V нису биле неопходне[5].
Брачни живот
Новчић Птолeмеја V, мужа Клеопатре I.
Новчић Птолeмеја V, мужа Клеопатре I.

По доласку у Александрију Клеопатра је од својих нових поданика добила надимак Сиријка. Од самог почетка, изгледа да је Клеопатра стекла велику популарност код Александринаца. У међувремену, Антиох III је 192. пре н. е. прешао у Грчку и иступио као заштитник хеленских слобода које су угрожавали Римљани. И поред родбинских и политичких веза, египатски двор је 191. упутио посланство у Рим које је носило новац и вредну понуду римском сенату. Птолемеј Епифан је, наиме, сенаторима понудио да пошаље војску у Грчку која би помогла Римљанима. Срећом по Клеопатру, сенат је одбио и дар у новцу и понуду војне помоћи[6].

Недуго након венчања Клеопатра је добила краљевске титуле које су дотада биле резервисане за њеног супруга. Птолемеј Епифан је од 199/198. пре н. е. био поштован као живи бог и носио је титулу теос епифанес (отелотворени бог). Ове почасти припале су и Клеопатри која је, слично супругу, добила божански епитет евхаристос (доброчинитељка). Ове божанске почасти и титуле у ствари су се надовезивале на староегипатске традиције које су Птолемејиди, иако страног, македонског порекла, покушавали да опонашају. У старом Египту божански фараони су се венчавали са рођеним сестрама, баш као и богови из египатског, а исто тако и грчко-римског пантеона. Птолемеј IV се први венчао рођеном сестром Арсинојом III која му је родила Птолемеја V. Опет, следећи староегипатске и птолемејске традиције, Клеопатра I је, од 191/190. године пре н. е. добила титулу сестре свог супруга Птолемеја Епифана[7]

Клеопатра је Птолемеју V родила троје деце, кћерку и два сина. Кћерка Клеопатра II је можда била најстарија, док су оба сина носила име Птолемеј. Старији, будући Птолемеј VI, рођен је највероватније око 186. год. пре н. е., а млађи, будући Птолемеј Фискон, око 181. пре н. е. Птолемеј VI се пви пут помиње као Птолемеј Син у натпису подигнутом при храму у Фили у Горњем Египту. Горњи Египат се наиме од 207. пре н. е. отцепио од власти Птолемејида под двојицом фараона локалног, нубијског порекла. Ипак, Птолемеј V је 186. успео да овлада Горњим Египтом, а натпис на храму у Фили из 185/4. славио је обнову птолемејске власти[8].
Регенткиња
Златни прстен с ликом Птолeмеја VI, Клеопатриног сина, приказаног као египатски фараон.
Златни прстен с ликом Птолeмеја VI, Клеопатриног сина, приказаног као египатски фараон.

Птолемеј V Епифан је изненада преминуо у септембру или октобру 180. пре н. е. у време када је његов наследник Птолемеј VI имао свега 5 или 6 година. Овога пута, краљица-мајка је била у прилици да преузме улогу регенткиње. Млади Птолемеј VI добио је надимак Филометор („онај који воли мајку“) чиме је истакнута Клеопатрина важност као заштитнице малог краља. У историји Птолемеј VI ће остати запамћен под овим надимком. И египатски и грчки документи потврђују не само да је Клеопатра била регенткиња, већ и да је имала водећу улогу у владарском колегијуму[9].

Судећи по једној белешци Диодора са Сицилије, Птолемеј Епифан је непосредно пре смрти припремао војни поход како би Селеукидима преотео Коеле Сирију. За разлику од ранијих година, Селеукидско царство деловало је ослабљено. Антиох III је потучен у рату са Римљанима и 187. је погинуо приликом пљачке храма бога Баала у Суси покушавајући да се домогне храмовног блага како би одплатио ратну одштету Римској републици. После Антиохове смрти на селеукидски престо је сео Клеопатрин брат Селеук IV. Краљица је изгледа отказала све ратне планове свог покојног супруга. Четири године које је Клеопатра провела као регенткиња биле су обележене изразитом неактивношћу спољене политике Птолемејског царства. Ипак, то и не би требало да чуди, будући да је 184/3. године угушен устанак домородачког становништва у делти Нила, а затим је уследила изненадна смрт Птолемеја V. Претпоставља се да је у ствари ситуација у Египту била исувише нестабилна да би се птолемејски двор упуштао у нове спољнополитичке подухвате[10].

Из периода регентства потиче и јединствена представа краљице Клеопатре I који се може идентификовати са сигурношћу. На златној октадрахми из Александрије, коју је крајем осме деценије 20. века набавио Британски музеј из Лондона, Клеопатра је приказана као жена дугог правилног носа, пуних усана и округле браде. Очи су јој приказане типски, као и код других Птолемејида, као велике и широм отворене. Краљица такође носи и владарске инсигније, дијадему и скиптар. Остали сачувани портрети не могу се са сигурношћу приписати Клеопатри I, већ се могу пре поистоветити са њеном ћерком Клеопатром II или унуком Клеопатром III[11].

Клеопатра I је преминула између априла и јула 176. године пре н. е. Слично ранијим краљицама из династије Птолемејида, и она је деификована. У Горњем Египту, у Тебаиди, помиње се посебан култ посвећен Клеопатри I на чијем челу је била свештеница „Клеопатре мајке, отелотворене богиње.“ О повољној успомени на Клеопатрино савладарство са мужем и сином сведочи и што је њено име све до краја династије постало најизразитије женско име у династији Птолемејида[12].
Библиографија
Литература

    J. Whitehorne, Cleopatras, London-New York 1994.

Референце
1. Whitehorne, стр. 76-79.
2. Whitehorne, стр. 80. и 83.
3. Whitehorne, стр. 80-81.
4. Whitehorne, стр. 81.
5. Whitehorne, стр. 80-81.
6. Whitehorne, стр. 84.
7. Whitehorne, стр. 84-85.
8. Whitehorne, стр. 86.
9. Whitehorne, стр. 86-87.
10. Whitehorne, стр. 87.
11. Whitehorne, стр. 83.
12. Whitehorne, стр. 87-88.