Autor Tema: Петар Поповић Пеција  (Pročitano 4553 puta)

tintin

  • Newbie
  • *
Петар Поповић Пеција
« poslato: Jul 22, 2013, 10:04:21 posle podne »
Петар Поповић Пеција (рођен око 1826. погинуо 10. септембра 1875) био је хајдук и борац у устанцима српског народа у Босни под Османским царством. У раној младости се придружио хајдучким четама, и убрзо постао један од вођа. Највише је дјеловао на простору Кнешпоља — предводио је двије Кнешпољске буне (1858. и 1875). Након пропасти прве буне, побјегао је у Србију, гдје је остао све до почетка друге буне. Средином 1875. вратио се у Босну да помогне Србима који су се поново подигли на устанак. Погинуо 10. септембра 1875. у бици код села Гаштица.
Садржај
Младост
Прва Кнешпољска буна
Друга Кнешпољска буна
Битка код Гаштице
Пецијин гроб
Напомене
Библиографија
Извори
Литература
Референце
Младост

Петар Поповић Пеција1 је рођен 1826. године у Бушевићу, близу Босанске Крупе. Потицао је из скромне породице. Отац му се звао Петар, а мајка Илинка. Надимак Пеција добио је још у дјетињству када се једном приликом опекао уз чобанску ватру. По ријечима његових савременика, Пеција је сам научио да пише, а поред српског говорио је и турски језик[1]. Што се физичког изгледа тиче, био је средњег стаса, тамнопут и густих, овећих бркова.[2].

Због тешких намета и зулума које су чинили бегови (посебно Церићи и Бешировићи) над народом, Пеција се у 22. години одметнуо у хајдуке, заједно са својим пријатељем Петром Гарачом, родом из Свињухе код Босанског Новог. Њих двојица су заједно са својим четама хајдуковали по Пастиреву, Кнешпољу, Козари, Просари и Грмечу. Миливој Родић наводи да је Пеција за разлику од других хајдука који су пљачкали и убијали невине сељаке, Пеција био заштитник сиротиње и обичног народа без обзира на вјеру[1].

Због великих намета и зулума српски народ се 1858. године дигао на устанак, а као вођа тог устанка истакао се Пеција.
Прва Кнешпољска буна

Неправда против које се борио Пеција,
према свештенику Алекси Заху, Пецијином савременику:
Дервиш Прусац, спахија села Прусца, имаше чардак бољи од свих у околини. Његов коњ вранац се по рзању могао упоредити само са кобилом Мусе Кесеџије. За силаном је увијек носио велики гаран нож и двије кубуре, сребром оковане, а преко рамена дугачку пушку, коју је из мржње према цару Лазару називао лазарком. Ко год је ишао поред његовог чардака, морао му је донијети неки рушвет, који се састоји у добру сирцу, печену туку, гуски, кокоши, ракији препеченици. Зулум Дервиш-аге Прусца додијао је сиротињи, раји! Са свог чардака је на другом брду из лазарке убио двојицу Срба из Кнешпоља, који су ишли својим кућама. Убио је и једног Турчина што се усудио на коњу пројахати кроз Прусце. Све кметове је присиљавао да га зову на свадбу. Када је неки Кнежевић, Дервиш-агин кмет, женио сина јединца, бег га је убио, а пушку бацио у крило неком Мијату Ћурчији говорећи да га је он убио. Мијат је успио да побјегне у Пастирево код Пеције, који је са девет другова разоружао Дервиш-бега од лазарке на злогласном чардаку, на којем се бег више никад није појавио.

Ђорђе Микић, Бања Лука на крајини хвала[3]

Средином 1858. у сјеверозападној Босни избио је устанак чији су узрок били исувише велики намети којима је било оптерећено становништво. Најприје се побунило село Ивањска у Крупској нахији. То село је већински било насељено католицима, али како Милорад Екмечић наводи, побунило се само српско становништво из тог села[4]. Након кратке пуцњаве која се десила у околини Ивањске, почела су и остала села да се дижу на оружје. Петар С. Иванчић пише о овој побуни : Јадним сељацима већ додијао зулум и тиранство душманина па су мислили, е кад не можемо српски живјети, а оно нека нам остане бар поштен гроб[5].

Јуна 1858. устанак се проширио и на Кнешпоље. Сеоско становништво Кнешпоља било је углавном састављено од српског православног живља, док је муслиманско становништво насељавало углавном градове. Устаници су 20. јуна протјерали муслимане у град Нови. Пред Новим се скупило око 600 устаника који су спремали напад на град. У међувремену су Пеција и Гарача скупили око 3.000 устаника[6] и упутили се у Ивањску да помогну устаницима. Међутим, код Ивањске, устаничке чете су биле тешко поражене, тако да су се Пеција и Гарача са преживјелим устаницима повукли у Кнешпоље, одакле су пружили посљедњи отпор. За то вријеме турске снаге су добиле појачање у виду помоћних одреда који су били послати из свих крајева Босне, и 21. јула 1858. дошло је до битке на Тавији близу данашње Костајнице. Око хиљаду устаника бранило је своје шанчеве, али нису успјели да одоле, па је већина након битке одлучила да избјегне у Аустрију.

Сљедећег дана одиграла се битка код села Куљана. Пеција и Гарача, ослабљени пребјегавањем већег броја устаника на другу страну Уне, нису имали снаге да пруже озбиљнији отпор добро организованој турској војсци, па су и они одлучили да побјегну у Аустрију. Међутим, Аустрија је одбила да им пружи заштиту, и хтјела је да их разоружа и преда османским властима, тако да су Пеција и Гарача одлучили да се не предају и са још 300 бораца успјели су да пробију турску опсаду и да побјегну у планину Просару[7].

Иако су и сљедећих мјесеци они наставили да четују по Кнешпољу, устанак већих размјера је био угушен. У децембру 1858. Гарача је био изненада убијен у близини Костајнице. Након Гарачеве погибије, Пеција је одлучио да се повуче у Аустрију, међутим, аустријске власти су га на препад ухватиле и испоручиле Османском царству за награду од 5.000 гроша[8]. Пеција је ради суђења био одведен у Цариград. Тамо је осуђен на смрт због тога што је, према наводима оптужбе, убио 98 Турака[9]. Смртна казна требало је да се изврши у Босанском вилајету, у његовом родном крају. Приликом повратка из Цариграда, Пеција је успио да побјегне у близини данашњег Ужица и да се склони у Србију.

О Пецијином животу у Србији има веома мало података. Прота Славко Вујасиновић наводи да га је кнез Михаило примио и поставио за надстражара у Крагујевцу, док Драгослав Алексић тврди да је радио у тополивници у Крагујевцу. Екмечић наводи да је био пандур у Крагујевачкој тополивници[10]. Пеција је боравио у Србији све до избијања новог устанка у Босни 1875. године.
Друга Кнешпољска буна

Бранко Чубриловић о Пецији:
Око Пастирева, Просаре и Козаре дизао је свој глас и убојно оружје против тлачитеља и народног непријатеља. Судио им је оштро али правично. Без разлика на веру и племе штитио је сиротињу рају. У једној својој изјави Пеција каже : //Је ли Иво, или Јово, илити Мујо, већ баш како оцу тако и шокцу. Правда је његова била беспрекорна истинска и велика, а зато народу света и мила. Без разлика на веру и народност Пеција је бранио социјално угрожене, национално обесправљене. Његова одлучна хајдучка правда увек је била на своме месту. Судио је издајицама као и непријатељима. Глас му се проносио не само по Босни, но и по Лици и Банији.

Миливој Родић, Кнежица у Кнешпољу[2]

Године 1875. отпочео је велики устанак српског народа у Босни. Сматра се да је овај устанак за разлику од претходних који су били социјалног карактера имао и елементе националног покрета. Након избијања устанка у Херцеговини и становништво сјеверне Босне се дигло на устанак, а са њима и Кнешпоље. Устанак је избио 15/16. августа 1875. Детаљи о покретању устанка требало је да се договоре на састанку на Преображење 19. августа код манастира Моштанице (за вријеме манастирске славе) и да одатле сљедећег дана отпочну борбе, али су сукоби отпочели неколико дана раније. У вријеме избијања устанка Пеција је био у Србији али је убрзо након што је сазнао за почетак сукоба отишао у Кнешпоље. Милорад Екмечић наводи да је Пеција за одлазак у Босну добио од Београда помоћ од 20 дуката[10]. Крајем августа исте године Пеција се већ налазио у Босни и заједно са Остојом Јагњетовићем Корманошом и другим устаничким вођама спремао је акције против Турака. Почетком септембра 1875. његова чета је бројала преко 300 људи и стално се увећавала. У више наврата Пецијина чета је имала више успјешних мањих окршаја с Турцима, али се није упуштала у веће битке пошто им је недостајало оружја и муниције за такве подухвате. У међувремену, Васо Видовић, трговац из Босанске Градишке, успио је да испослује да српска влада пошаље устаницима 1.500 пушака и 130 сандука муниције[11]. Већ 6. септембра то је оружје помоћу коњске запреге било довучено лађом уз Саву до Гаштице2 у близини Градишке. Опстанак устаника зависио је од тог оружја, па је за устанике било веома важно да се оно пребаци на босанску страну. Међутим, и турска војска је такође била обавијештена о овом товару, па су покушали да спријече устанике да пребаце оружје.
Битка код Гаштице

Са четом од педесетак људи Пеција је 8. септембра покушао да пребаци оружје, али морао је да се повуче и сачека помоћ од осталих устаника јер су га били напали Турци[11]. Сљедећег дана стигао је Остоја Јагњетовић Корманоша са шездесетак људи. Њих двојица су заједно разбили један турски одред и почели да пребацују оружје цијелу ноћ уз мање чарке са турским трупама. У међувремену је турским одредима који су се борили са Пецијом стигла помоћ од 500 војника. Пеција је очекивао тако нешто па је подијелио своје снаге у четири групе и распоредио их на четири стране, тако да су оне чиниле правоугаоник3. Намјера му је била да на тај начин опколи главнину турских трупа али пошто су Турци сазнали за овај план, нападали су једну по једну устаничку групу и тако су их све уништили. Пеција је наредио повлачење преко Саве, међутим већина устаника је, међу којима је био и Пеција, изгинула. У народној традицији је, међутим, остало упамћено да је Пеција био једини од устаника који је успио да се жив дочепа обале. Према народном предању, кад је изашао на обалу, он се окренуо према Турцима и узвикнуо: Турци, ево Пеције жива![12]. У том тренутку био је смртно погођен[13]. Остоја Косовић, трговац из Босанске Дубице и један од малобројних устаника који су преживјели ове догађаје, касније је причао да је метак који је Пецију усмртио дошао са аустријске стране[14].

Милорад Екмечић је овако окарактерисао овај пораз устаника на Гаштици и Пецијину погибију:

    Пораз устаника на Гаштици је један од међашњих датума у историји цијелог босанског устанка. Да је умјесто пораза исход био другачији сигурно би обим и карактер устанка био другачији. У природи сељачког покрета лежи чињеница да постоји једна личност око које се сељаци скупљају, а у овом случају то је био Пеција. Нешто због стварне способности, а нешто због старе славе створене сељачком легендом, Пеција је био личност која је тај устанак могла организовати. Под њим се устанак не би могао разбити на неповезане четице које на самом устаничком подручју немају никаквог природног ни организованог центра.[15]

Након Пецијине погибије није било већих сукоба у Кнешпољу.
Пецијин гроб
Споменик Пецији у манастиру Моштаница.
Споменик Пецији у манастиру Моштаница.

Послије погибије Пеција је био сахрањен на аустријској страни Саве, по свој прилици близу Јасеновца. Србима није било допуштено да пребаце Пецијине остатке у Босну. По Драгославу Алексићу, Срби из Босанске Дубице (данас Козарске Дубице), међу којима су били и Остоја Косановић, Јово Субановић, Димитрије Мисаљевић, покренули су 1901. године иницијативу да се Пецијини посмртни остаци пребаце у Босну како би се достојно сахранили[16]. Тако су се са ондашњим свештеником из Млаке договорили да тајно ископају остатке покојног Пеције, и да их у платненој врећи пренесу у Босанску Дубицу[17], гдје су Пецијини остаци послије били похрањени на тавану зграде Јована Јајчанина. Када су Аустријанци сазнали за ово, Јован Јајчанин и остали су пребацили Пецијине остатке у манастир Моштаница, гдје су га и сахранили. Према проти Славку Вујасиновићу, моштанички архимандрит Кирил Хаџић је 1885/6. издејствовао да се Пецијини остаци сахране код манастира[18]. Године 1910, на захтjев српског народа игуман Иванчић му је освештао гроб. Године 1933. Пецији је подигнута спомен-пирамида, која и дан данас стоји на свом мјесту[2].

Петар Поповић Пеција је краћом биографијом уврштен у зборник Знаменити Срби XIX века (Загреб, 1903)[1].
Напомене
1. Петровић, прозван по оцу касније када је боравио у Србији.
2. Понекад се наводи и као Гашница или Гашица.
3. По М. Екмечићу овај потез био је директан узрок катастрофалног пораза на Гаштици.
Библиографија
Извори

    Прота Славко Вујасиновић, Манастир Моштаница, Бања Лука 1933.
    Драгослав Алексић, Кнежопоље и Кнежопољци у прошлости и садашњости, Босанска Дубица 1931.

Литература

    Милорад Екмечић, Устанак у Босни 1875-1878, Сарајево 1973.
    Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у Новом Веку 1492—1992, Београд 2008.
    Ђорђе Микић, Бања Лука на крајини хвала, Бања Лука 1995.
    Миливој Родић, Кнежица у Кнешпољу, Лакташи 2006.

Референце
1. М. Родић, 421
2. М. Родић, 422
3. Ђ. Микић, 87
4. Дуго кретање између клања и орања, 280
5. Ђ. Микић, 148
6. Ђ. Микић, 150
7. Ђ. Микић, 149-151
8. Ђ. Микић, 151
9. С. Вујасиновић, 69
10. Устанак у Босни 1875-1878, 92
11. Устанак у Босни 1875-1878, 93
12. С. Вујасиновић, 68
13. С. Вујасиновић, 70
14. Д. Алексић, 92
15. Устанак у Босни 1875-1878, 94
16. Д. Алексић, 93
17. Д. Алексић, 94
18. С. Вујасиновић, 71