Autor Tema: Бадњак  (Pročitano 1477 puta)

batarela

  • Jr. Member
  • **
Бадњак
« poslato: Januar 06, 2014, 10:04:56 posle podne »
 Бадњак


„Већина бадњеданских и божићних обичаја утемељена је на сазнању да тих дана почиње нова година и на веровању да се баш тада одлучује о судбини куће и укућана у наредном једногодишњем периоду. Готово све магијске или култне радње о тим празницима биле су инспирисане тежњом да се обезбеди срећа и напредак у години која долази. Најзначајнији ритуали те врсте били су везани за породично свето дрво бадњак.“


„По њега су у шуму ишли искључиво мушкарци. Секао га је најчешће сам домаћин. Овај ритуал је обављао пре изласка сунца. Дрво није смео додирнути голом руком, па је носио рукавице. Пре него што би почео да га сече, свечано му се обраћао: зажелео би му срећан празник и молио га да донесе срећу и напредак њему и његовој породици. Том приликом приносио му је и неку врсту жртве. Обасуо би дрво зрневљем жита или кукуруза, а понегде би му даривао и колач умешен за ту прилику. На ту страну дрво је требало и да падне. Пазило се да се не „мучи“. Секли су га без задржавања, а каткад су настојали да га оборе једним ударцем, односно трима ударцима. Ако у томе не би успели, морали би га ломити рукама.“


„Наравно, за бадњак се није могло одабрати било какво дрво. За ту сврху су у источној и јужној Србији бирали цер, док су се у западним крајевима опредељивали за храст или букву. У новије време наилазимо и на колективне, сеоске бадњаке. Вративши се из шуме, домаћин је стављао бадњак на кућни зид, испод стрехе. С првим мраком уносио је дрво у кућу, и то с „главом“ унапред. Окупљени укућани свечано су дочекивали домаћина, размењујући божићне честитке и исказујући жеље за срећом и напредком.“



„Китили су га, целивали, а затим му приносили дарове. Најчешће су га посипали пшеницом и преливали вином. Сврха тог даривања види се из речи које су се тада изговарале. На пример: „Ја тебе вином и пшеницом, а ти мене сваким добром и напретком.“ Пошто би му указали долично поштовање, бадњак су спаљивали. Док је дрво пламтело на огњишту, сви укућани су морали бити будни. С временом је тај обичај редукован. Само једно лице је остајало крај бадњака. Претпоставља се да свето дрво по том бдењу и добило име. Бадњак је, дакле, био дрво поред кога се морало бдети. Свуда се пазило када ће да прегори и онда се ватра гасила вином.“