Autor Tema: КОНКРЕТНА ЗНАЧЕЊА ПРЕДЛОГА У С ЛОКАТИВОМ - ДУШКА КЛИКО  (Pročitano 2614 puta)

Blekendeker

  • Global Moderator
  • Jr. Member
  • *****
8. КОНКРЕТНА ЗНАЧЕЊА ПРЕДЛОГА У С ЛОКАТИВОМ Значења предлога у с локативом подразумевају однос садржавања између двају објеката. Један од њих је садржатељ (С), а други садржани објекат (СО). Њихова природа може бити различита. СО у већини случајева припада категорији предмета (мада може бити и материја), а С може бити:(1) предмет типа кутије или посуде. У типичном случају, он је отворен на горњој страни и може се преносити: јабуке у чинији. Овакав случај садржавања има свој перцептивни аспект (СО се налази у некаквом удубљењу) и свој функционални аспект (С одређује положај СО). Мање типични случајеви јесу следећи:(а) отвор С може бити са стране: ватра у камину, или чак надоле: бат у звону. Да би се овакви случајеви препознали као садржавање, поред перцептивног аспекта мора бити очуван и функционални аспект типичног случаја садржавања: С мора одређивати положај СО, дакле овај из њега не сме испадати (визуелно сличан однос између двају предмета, али којем недостаје тај функционални аспект, исказује се другим предлогом: сир под стакленим звоном).(б) СО се може налазити у С само једним својим делом – али опет под условом да овај и даље контролише његов положај: чутурица у руци. Нарочито је речит пример цвет у саксији, у којем највећи, а и најрелевантнији део биљке уопште није у саксији, него ван ње; упркос томе, цвет је у саксији преносив, дакле она одређује његов положај, због чега се тај однос проглашава односом садржавања.(в) С може бити затворен: хаљине у ковчезима, То пише у књизи. У овом другом примеру СО није типичан предмет, али се види кад се књига „отвори“.(г) С може бити нетипичних димензија, кад је перцептивни аспект типичног случаја садржавања донекле измењен: лед у олуку.(д) неке стране С могу недостајати: стоји у вратима, сточић у углу собе. Тада је опет делимично измењен перцептивни аспект, али не толико да тај однос између двају предмета не би био проглашен садржавањем. Функционални аспект овде изостаје: СО није преносив у С.(ђ) С је великих димензија: кула у долини, станује у тој улици. СО није ни овде74преносив у С, али је перцептивни аспект довољан да би се овај случај уврстио у садржавање.(е) С је просторија или зграда: Пили смо кафу у кухињи, Станује у кући. Постоји могућност, мада изузетно, да се фокусирају само границе С: седи у четири зида. (За овај други случај задужен је предлог унутар.) Метонимијски у односу на просторије и зграде, С могу бити и институције: Ради у Црвеном крсту. Слично просторијама и зградама, С могу бити и возила: Довезли су се у црвеним колима. У свим тим случајевима типичан СО је човек, коме С пружа заштиту, али може и да му онемогући слободно кретање. Такође, С може онемогућавати човеку да види оно што се ван њега налази, као што и другим људима може онемогућавати приступ који се налази унутар њега.(ж) С могу бити делови намештаја: Седео је у фотељи. Типичан СО је опет човек.(з) С може бити одећа: жена у дугој хаљини. На одећу се метонимијски надовезује њена боја или шара: Била је сва у белом. Слично томе, С је нешто што прекрива СО: стопала у пликовима, Дотрчала је сва у сузама. У свим овим случајевима С не одређује положај СО, па се, да би се као одговор добила конструкција у+локатив, не може питати Где? (Где је жена? – *У дугој хаљини; Где су стопала? – *У пликовима).(и) С је сам простор унутар неких граница: Појавила се нека тежина у простору иза мене.(2) ограничени дводимензионални (2-д) простор. У типичном случају реч је о ограђеној или јасно ограниченој територији: призор у дворишту, најбољи фудбалер у земљи. Маргиналнији случајеви су следећи: С је отвор (Стајао је у отвору врата); С је целина (која се метафорички разумева као круг), а СО је њен део (појединости у понашању, грешка у замисли, језички знак у систему знакова); С је испуњени 2-д простор (стражар у парку, родила се у граду); С је вертикалан (ракета је још у гравитационом пољу); неке странице С могу недостајати (наслов у углу стране); фокус може бити само на страницама С (криза је остала у границама једне државе) или само на простору унутар њега (мрав у непрегледном простору). У начелу, овај случај садржавања има свој функционални аспект само кад је СО човек; тада њему кретање може бити ограничено унутар С. У другим случајевима овај случај садржавања има само перцептивни аспект.(3) тродимензионална (3-д) материја. У типичном случају СО је сасвим уроњен у С (риба у води). Мање типични случајеви јесу следећи: СО се у С налази само једним својим делом (Стојим у барици) – овај случај је перцептивно сличан ономе у коме се СО налази у С типа кутије / посуде само једним својим делом; С је нека мање типична материја (цврчци у трави); СО је пукотина или отвор (пукотина у зиду пећине, уклесати траг у камену); СО је део С (камен у темељу); С је мање типична, разређенија материја (седети у тишини / мраку / топлом). И у овом случају разлог да се однос између неког предмета и материје прогласи садржавањем јесте перцептивни аспект тог односа: СО је у типичном случају са свих страна обавијен / окружен садржатељем.75(4) „дводимензионална“ материја. Реч је о случају кад је типични СО човек, а око њега се, претежно у двема димензијама, простире нека материја (нпр. Седео је у обиљу воћа). Мање типични случајеви јесу следећи: С су околности (Није се снашао у новим околностима); С је група људи (Угледао ме је у гомили); С је институција представљена групом људи (министар у влади. У последња два случаја СО је и део С.