Autor Tema: DERONJE  (Pročitano 1566 puta)

coolma222

  • Newbie
  • *
DERONJE
« poslato: Novembar 07, 2013, 04:00:49 posle podne »
Često me ljudi pitaju odakle sam. Posle odgovora obavezno sledi pitanje „Deronje, gde je to ?”. Tako krenem da im objašnjavam da je to malo, vojvodjansko selo.
Geografski, to jeste tačno, jer se ono nalazi u zapadnoj Bačkoj. Pa opet, “vojvodjansko” bi znacilo da ono pripada Vojvodjanima, meštanima. Posmatrano na taj način, ono je prestalo da bude samo vojvodjansko, jer je godinama utociste ljudima izbeglim iz Hrvatske, kolonistima sa juga Srbije, a sad i velikom broju Roma…
Tako je postalo teško odrediti šta je to “deronjski”. Da li je to tipično meštansko razvlačenje reči ili možda žene koje guraju bicikle po selu,jer su došle sa bosanskih brda, pa ne znaju da voze? Tamo je stvarno nemoguće voziti, verujte, probala sam. Jedno je sigurno tipično naše – harmonija. Svako ko se nadje na ulicama našeg sela, moze primetiti da se svi javljaju jedni drugima. Kad si dete, uče te da je to red, a posle ne možeš da zamisliš da prodješ pored nekoga, a da mu se bar ne nasmeješ i usput obećaš kako ćeš pozdraviti roditelje, čak i ako nisi siguran sa kim razgovaraš. Tako to postane kao neka zaraza, neko hronično stanje, prosto mi se nekad dešava da se nasmejem i ljudima u gradu.
U samom centru Deronja nalaze se dve crkve, pravoslavna i katolička, jedino je ona ostala, dok “švapskih kuća’’ vise uopste nema. Pored te crkve je “Etno kćca’’, u kojoj svaka soba predstavlja običaje ljudi koji su došli sa različitih strana. Ne može se tek tako proći pored te kućice, jer miris kuglofa, koji prave domaćice koje se pomalo nadmeću, naprosto mami. Tako dok zene prele u “Etno kući”, muškarci na ćoškovima igraju karte, neku lokalnu igru “nakucke”. Iz seoskih kafana, u kojima se pije šljivovica za 20 dinara, uvek se moze čuti zvuk tamburice. Tambura je u krvi svakog Derončana, bez obzira odakle dolazi i koju vrstu muzike sluša. Kako bi uopste mogle oči da nam ne zasijaju na pesmu “Deronje je selo od davnina…” ili da zaboravimo Djenu legendu? Ja bar ne mogu, obećala sam mu kad sam bila dete…
U centru se nalazi i spomenik kralju Aleksandru, na kome piše “Svome kralju, Srbi Deronjci.” Kad je spomenik bio srušen, zbunjivalo me je to belo postolje od kamene ploče u centru, nisam znala čemu to služi. Sada me zbunjuje to “Deronjci”. Mozda tako jeste pravilno, ali svako od nas uvek kaze da je Derončan.
Čudno je sve to zamisliti sada kad svi žive urbano i nekome ko nije navikao bilo bi jako čudno da starim ljudima odgovara na pitanje “Čiji si ti, derane?”. A onom se ko jednom navikne, nemoguće je izbrisati tu sliku i zato “Sve zove – ostajem”.